Онлайн библиотека PLAM.RU


[1698] Chapter X. The Arrest

[1699] To my extreme annoyance, Poirot was not in, and the old Belgian who answered my knock informed me that he believed he had gone to London.

[1700] I was dumbfounded. What on earth could Poirot be doing in London! Was it a sudden decision on his part, or had he already made up his mind when he parted from me a few hours earlier?

[1701] I retraced my steps to Styles in some annoyance. With Poirot away, I was uncertain how to act. Had he foreseen this arrest? Had he not, in all probability, been the cause of it? Those questions I could not resolve. But in the meantime what was I to do? Should I announce the arrest openly at Styles, or not? Though I did not acknowledge it to myself, the thought of Mary Cavendish was weighing on me. Would it not be a terrible shock to her? For the moment, I set aside utterly any suspicions of her. She could not be implicated-otherwise I should have heard some hint of it.

[1702] Of course, there was no possibility of being able permanently to conceal Dr. Bauerstein's arrest from her. It would be announced in every newspaper on the morrow. Still, I shrank from blurting it out. If only Poirot had been accessible, I could have asked his advice. What possessed him to go posting off to London in this unaccountable way?

[1703] In spite of myself, my opinion of his sagacity was immeasurably heightened. I would never have dreamt of suspecting the doctor, had not Poirot put it into my head. Yes, decidedly, the little man was clever.

[1704] After some reflecting, I decided to take John into my confidence, and leave him to make the matter public or not, as he thought fit.

[1705] He gave vent to a prodigious whistle, as I imparted the news.

[1706] "Great Scot! You *WERE right, then. I couldn't believe it at the time."

[1707] "No, it is astonishing until you get used to the idea, and see how it makes everything fit in. Now, what are we to do? Of course, it will be generally known to-morrow."

[1708] John reflected.

[1709] "Never mind," he said at last, "we won't say anything at present. There is no need. As you say, it will be known soon enough."

[1710] But to my intense surprise, on getting down early the next morning, and eagerly opening the newspapers, there was not a word about the arrest! There was a column of mere padding about "The Styles Poisoning Case," but nothing further. It was rather inexplicable, but I supposed that, for some reason or other, Japp wished to keep it out of the papers. It worried me just a little, for it suggested the possibility that there might be further arrests to come.

[1711] After breakfast, I decided to go down to the village, and see if Poirot had returned yet; but, before I could start, a well-known face blocked one of the windows, and the well-known voice said:

"Bon jour, mon ami!"

[1712] "Poirot," I exclaimed, with relief, and seizing him by both hands, I dragged him into the room. "I was never so glad to see anyone. Listen, I have said nothing to anybody but John. Is that right?"

[1713] "My friend," replied Poirot, "I do not know what you are talking about."

[1714] "Dr. Bauerstein's arrest, of course," I answered impatiently.

[1715] "Is Bauerstein arrested, then?"

"Did you not know it?"

[1716] "Not the least in the world." But, pausing a moment, he added: "Still, it does not surprise me. After all, we are only four miles from the coast."

[1717] "The coast?" I asked, puzzled. "What has that got to do with it?"

[1718] Poirot shrugged his shoulders.

"Surely, it is obvious!"

[1719] "Not to me. No doubt I am very dense, but I cannot see what the proximity of the coast has got to do with the murder of Mrs. Inglethorp."

[1720] "Nothing at all, of course," replied Poirot, smiling. "But we were speaking of the arrest of Dr. Bauerstein."

[1721] "Well, he is arrested for the murder of Mrs. Inglethorp--"

[1722] "What?" cried Poirot, in apparently lively astonishment. "Dr. Bauerstein arrested for the murder of Mrs. Inglethorp?"

"Yes."

[1723] "Impossible! That would be too good a farce! Who told you that, my friend?"

[1724] "Well, no one exactly told me," I confessed. "But he is arrested."

[1725] "Oh, yes, very likely. But for espionage, mon ami."

[1726] "Espionage?" I gasped.

[1727] "Precisely."

[1728] "Not for poisoning Mrs. Inglethorp?"

[1729] "Not unless our friend Japp has taken leave of his senses," replied Poirot placidly.

[1730] "But-but I thought you thought so too?"

[1731] Poirot gave me one look, which conveyed a wondering pity, and his full sense of the utter absurdity of such an idea.

[1732] "Do you mean to say," I asked, slowly adapting myself to the new idea, "that Dr. Bauerstein is a spy?"

Poirot nodded.

[1733] "Have you never suspected it?"

[1734] "It never entered my head."

[1735] "It did not strike you as peculiar that a famous London doctor should bury himself in a little village like this, and should be in the habit of walking about at all hours of the night, fully dressed?"

[1736] "No," I confessed, "I never thought of such a thing."

[1737] "He is, of course, a German by birth," said Poirot thoughtfully, "though he has practiced so long in this country that nobody thinks of him as anything but an Englishman. He was naturalized about fifteen years ago. A very clever man-a Jew, of course."

[1738] "The blackguard!" I cried indignantly.

[1739] "Not at all. He is, on the contrary, a patriot. Think what he stands to lose. I admire the man myself."

[1740] But I could not look at it in Poirot's philosophical way.

[1741] "And this is the man with whom Mrs. Cavendish has been wandering about all over the country!" I cried indignantly.

[1742] "Yes. I should fancy he had found her very useful," remarked Poirot. "So long as gossip busied itself in coupling their names together, any other vagaries of the doctor's passed unobserved."

[1743] "Then you think he never really cared for her?" I asked eagerly-rather too eagerly, perhaps, under the circumstances.

[1744] "That, of course, I cannot say, but-shall I tell you my own private opinion, Hastings?"

"Yes."

[1745] "Well, it is this: that Mrs. Cavendish does not care, and never has cared one little jot about Dr. Bauerstein!"

[1746] "Do you really think so?" I could not disguise my pleasure.

[1747] "I am quite sure of it. And I will tell you why."

"Yes?"

[1748] "Because she cares for some one else, mon ami."

[1749] "Oh!" What did he mean? In spite of myself, an agreeable warmth spread over me. I am not a vain man where women are concerned, but I remembered certain evidences, too lightly thought of at the time, perhaps, but which certainly seemed to indicate--

[1750] My pleasing thoughts were interrupted by the sudden entrance of Miss Howard. She glanced round hastily to make sure there was no one else in the room, and quickly produced an old sheet of brown paper. This she handed to Poirot, murmuring as she did so the cryptic words:

[1751] "On top of the wardrobe." Then she hurriedly left the room.

[1752] Poirot unfolded the sheet of paper eagerly, and uttered an exclamation of satisfaction. He spread it out on the table.

[1753] "Come here, Hastings. Now tell me, what is that initial-J. or L.?"

[1754] It was a medium sized sheet of paper, rather dusty, as though it had lain by for some time. But it was the label that was attracting Poirot's attention. At the top, it bore the printed stamp of Messrs. Parkson's, the well-known theatrical costumiers, and it was addressed to "-(the debatable initial) Cavendish, Esq., Styles Court, Styles St. Mary, Essex."

[1755] "It might be T., or it might be L.," I said, after studying the thing for a minute or two. "It certainly isn't a J."

[1756] "Good," replied Poirot, folding up the paper again. "I, also, am of your way of thinking. It is an L., depend upon it!"

[1757] "Where did it come from?" I asked curiously. "Is it important?"

[1758] "Moderately so. It confirms a surmise of mine. Having deduced its existence, I set Miss Howard to search for it, and, as you see, she has been successful."

[1759] "What did she mean by 'On the top of the wardrobe'?"

[1760] "She meant," replied Poirot promptly, "that she found it on top of a wardrobe."

[1761] "A funny place for a piece of brown paper," I mused.

[1762] "Not at all. The top of a wardrobe is an excellent place for brown paper and cardboard boxes. I have kept them there myself. Neatly arranged, there is nothing to offend the eye."

[1763] "Poirot," I asked earnestly, "have you made up your mind about this crime?"

[1764] "Yes-that is to say, I believe I know how it was committed."

"Ah!"

[1765] "Unfortunately, I have no proof beyond my surmise, unless--" With sudden energy, he caught me by the arm, and whirled me down the hall, calling out in French in his excitement: "Mademoiselle Dorcas, Mademoiselle Dorcas, un moment, s'il vous plait![47]"

[1766] Dorcas, quite flurried by the noise, came hurrying out of the pantry.

[1767] "My good Dorcas, I have an idea-a little idea-if it should prove justified, what magnificent chance! Tell me, on Monday, not Tuesday, Dorcas, but Monday, the day before the tragedy, did anything go wrong with Mrs. Inglethorp's bell?"

[1768] Dorcas looked very surprised.

[1769] "Yes, sir, now you mention it, it did; though I don't know how you came to hear of it. A mouse, or some such, must have nibbled the wire through. The man came and put it right on Tuesday morning."

[1770] With a long drawn exclamation of ecstasy, Poirot led the way back to the morning-room.

[1771] "See you, one should not ask for outside proof-no, reason should be enough. But the flesh is weak, it is consolation to find that one is on the right track. Ah, my friend, I am like a giant refreshed. I run! I leap!"

And, in very truth, run and leap he did, gambolling wildly down the stretch of lawn outside the long window.

[1772] "What is your remarkable little friend doing?" asked a voice behind me, and I turned to find Mary Cavendish at my elbow. She smiled, and so did I. "What is it all about?"

[1773] "Really, I can't tell you. He asked Dorcas some question about a bell, and appeared so delighted with her answer that he is capering about as you see!"

[1774] Mary laughed.

"How ridiculous! He's going out of the gate. Isn't he coming back to-day?"

[1775] "I don't know. I've given up trying to guess what he'll do next."

[1776] "Is he quite mad, Mr. Hastings?"

[1777] "I honestly don't know. Sometimes, I feel sure he is as mad as a hatter[48]; and then, just as he is at his maddest, I find there is method in his madness."

"I see."

[1778] In spite of her laugh, Mary was looking thoughtful this morning. She seemed grave, almost sad.

[1779] It occurred to me that it would be a good opportunity to tackle her on the subject of Cynthia. I began rather tactfully, I thought, but I had not gone far before she stopped me authoritatively.

[1780] "You are an excellent advocate, I have no doubt, Mr. Hastings, but in this case your talents are quite thrown away. Cynthia will run no risk of encountering any unkindness from me."

[1781] I began to stammer feebly that I hoped she hadn't thought- But again she stopped me, and her words were so unexpected that they quite drove Cynthia, and her troubles, out of my mind.

[1782] "Mr. Hastings," she said, "do you think I and my husband are happy together?"

[1783] I was considerably taken aback, and murmured something about it's not being my business to think anything of the sort.

[1784] "Well," she said quietly, "whether it is your business or not, I will tell you that we are *NOT happy."

[1785] I said nothing, for I saw that she had not finished.

[1786] She began slowly, walking up and down the room, her head a little bent, and that slim, supple figure of hers swaying gently as she walked. She stopped suddenly, and looked up at me.

[1787] "You don't know anything about me, do you?" she asked. "Where I come from, who I was before I married John- anything, in fact? Well, I will tell you. I will make a father confessor of you. You are kind, I think-yes, I am sure you are kind."

[1788] Somehow, I was not quite as elated as I might have been. I remembered that Cynthia had begun her confidences in much the same way. Besides, a father confessor should be elderly, it is not at all the role for a young man.

[1789] "My father was English," said Mrs. Cavendish, "but my mother was a Russian."

[1790] "Ah," I said, "now I understand-"

"Understand what?"

[1791] "A hint of something foreign-different-that there has always been about you."

[1792] "My mother was very beautiful, I believe. I don't know, because I never saw her. She died when I was quite a little child. I believe there was some tragedy connected with her death-she took an overdose of some sleeping draught by mistake. However that may be, my father was broken-hearted. Shortly afterwards, he went into the Consular Service. Everywhere he went, I went with him. When I was twenty-three, I had been nearly all over the world. It was a splendid life-I loved it."

[1793] There was a smile on her face, and her head was thrown back. She seemed living in the memory of those old glad days.

[1794] "Then my father died. He left me very badly off. I had to go and live with some old aunts in Yorkshire." She shuddered. "You will understand me when I say that it was a deadly life for a girl brought up as I had been. The narrowness, the deadly monotony of it, almost drove me mad." She paused a minute, and added in a different tone: "And then I met John Cavendish."

[1795] "Yes?"

[1796] "You can imagine that, from my aunts' point of view, it was a very good match for me. But I can honestly say it was not this fact which weighed with me. No, he was simply a way of escape from the insufferable monotony of my life."

[1797] I said nothing, and after a moment, she went on:

[1798] "Don't misunderstand me. I was quite honest with him. I told him, what was true, that I liked him very much, that I hoped to come to like him more, but that I was not in any way what the world calls 'in love' with him. He declared that that satisfied him, and so-we were married."

[1799] She waited a long time, a little frown had gathered on her forehead. She seemed to be looking back earnestly into those past days.

[1800] "I think-I am sure-he cared for me at first. But I suppose we were not well matched. Almost at once, we drifted apart. He-it is not a pleasing thing for my pride, but it is the truth-tired of me very soon." I must have made some murmur of dissent, for she went on quickly: "Oh, yes, he did! Not that it matters now-now that we've come to the parting of the ways."

[1801] "What do you mean?"

[1802] She answered quietly:

"I mean that I am not going to remain at Styles."

[1803] "You and John are not going to live here?"

[1804] "John may live here, but I shall not."

[1805] "You are going to leave him?"

"Yes."

"But why?"

[1806] She paused a long time, and said at last:

[1807] "Perhaps-because I want to be-free!"

[1808] And, as she spoke, I had a sudden vision of broad spaces, virgin tracts of forests, untrodden lands-and a realization of what freedom would mean to such a nature as Mary Cavendish. I seemed to see her for a moment as she was, a proud wild creature, as untamed by civilization as some shy bird of the hills. A little cry broke from her lips:

[1809] "You don't know, you don't know, how this hateful place has been prison to me!"

[1810] "I understand," I said, "but-but don't do anything rash."

[1811] "Oh, rash!" Her voice mocked at my prudence.

[1812] Then suddenly I said a thing I could have bitten out my tongue for:

[1813] "You know that Dr. Bauerstein has been arrested?"

[1814] An instant coldness passed like a mask over her face, blotting out all expression.

[1815] "John was so kind as to break that to me this morning."

[1816] "Well, what do you think?" I asked feebly.

"Of what?"

"Of the arrest?"

[1817] "What should I think? Apparently he is a German spy; so the gardener had told John."

[1818] Her face and voice were absolutely cold and expressionless. Did she care, or did she not?

[1819] She moved away a step or two, and fingered one of the flower vases.

[1820] "These are quite dead. I must do them again. Would you mind moving-thank you, Mr. Hastings." And she walked quietly past me out of the window, with a cool little nod of dismissal.

[1821] No, surely she could not care for Bauerstein. No woman could act her part with that icy unconcern.

[1822] Poirot did not make his appearance the following morning, and there was no sign of the Scotland Yard men.

[1823] But, at lunch-time, there arrived a new piece of evidence- or rather lack of evidence. We had vainly tried to trace the fourth letter, which Mrs. Inglethorp had written on the evening preceding her death. Our efforts having been in vain, we had abandoned the matter, hoping that it might turn up of itself one day. And this is just what did happen, in the shape of a communication, which arrived by the second post from a firm of French music publishers, acknowledging Mrs. Inglethorp's cheque, and regretting they had been unable to trace a certain series of Russian folksongs. So the last hope of solving the mystery, by means of Mrs. Inglethorp's correspondence on the fatal evening, had to be abandoned.

[1824] Just before tea, I strolled down to tell Poirot of the new disappointment, but found, to my annoyance, that he was once more out.

[1825] "Gone to London again?"

[1826] "Oh, no, monsieur, he has but taken the train to Tadminster. 'To see a young lady's dispensary,' he said."

[1827] "Silly ass!" I ejaculated. "I told him Wednesday was the one day she wasn't there! Well, tell him to look us up to-morrow morning, will you?"

[1828] "Certainly, monsieur."

[1829] But, on the following day, no sign of Poirot. I was getting angry. He was really treating us in the most cavalier fashion.

[1830] After lunch, Lawrence drew me aside, and asked if I was going down to see him.

[1831] "No, I don't think I shall. He can come up here if he wants to see us."

[1832] "Oh!" Lawrence looked indeterminate. Something unusually nervous and excited in his manner roused my curiosity.

[1833] "What is it?" I asked. "I could go if there's anything special."

[1834] "It's nothing much, but-well, if you are going, will you tell him-" he dropped his voice to a whisper-"I think I've found the extra coffee-cup!"

[1835] I had almost forgotten that enigmatical message of Poirot's, but now my curiosity was aroused afresh.

[1836] Lawrence would say no more, so I decided that I would descend from my high horse, and once more seek out Poirot at Leastways Cottage.

[1837] This time I was received with a smile. Monsieur Poirot was within. Would I mount? I mounted accordingly.

[1838] Poirot was sitting by the table, his head buried in his hands. He sprang up at my entrance.

[1839] "What is it?" I asked solicitously. "You are not ill, I trust?"

[1840] "No, no, not ill. But I decide an affair of great moment."

[1841] "Whether to catch the criminal or not?" I asked facetiously.

[1842] But, to my great surprise, Poirot nodded gravely.

[1843] " 'To speak or not to speak,' as your so great Shakespeare says, 'that is the question.' "

[1844] I did not trouble to correct the quotation.

[1845] "You are not serious, Poirot?"

[1846] "I am of the most serious. For the most serious of all things hangs in the balance."

[1847] "And that is?"

[1848] "A woman's happiness, mon ami," he said gravely.

[1849] I did not quite know what to say.

[1850] "The moment has come," said Poirot thoughtfully, "and I do not know what to do. For, see you, it is a big stake for which I play. No one but I, Hercule Poirot, would attempt it!" And he tapped himself proudly on the breast.

[1851] After pausing a few minutes respectfully, so as not to spoil his effect, I gave him Lawrence's message.

[1852] "Aha!" he cried. "So he has found the extra coffee-cup. That is good. He has more intelligence than would appear, this long-faced Monsieur Lawrence of yours!"

[1853] I did not myself think very highly of Lawrence's intelligence; but I forebore to contradict Poirot, and gently took him to task for forgetting my instructions as to which were Cynthia's days off.

[1854] "It is true. I have the head of a sieve. However, the other young lady was most kind. She was sorry for my disappointment, and showed me everything in the kindest way."

[1855] "Oh, well, that's all right, then, and you must go to tea with Cynthia another day."

[1856] I told him about the letter.

[1857] "I am sorry for that," he said. "I always had hopes of that letter. But no, it was not to be. This affair must all be unravelled from within." He tapped his forehead. "These little grey cells. It is 'up to them'-as you say over here." Then, suddenly, he asked: "Are you a judge of finger-marks, my friend?"

[1858] "No," I said, rather surprised, "I know that there are no two finger-marks alike, but that's as far as my science goes."

[1859] "Exactly."

He unlocked a little drawer, and took out some photographs which he laid on the table.

"I have numbered them, 1, 2, 3. Will you describe them to me?"

[1860] I studied the proofs attentively.

[1861] "All greatly magnified, I see. No. 1, I should say, are a man's finger-prints; thumb and first finger. No. 2 are a lady's; they are much smaller, and quite different in every way. No. 3"-I paused for some time-"there seem to be a lot of confused finger-marks, but here, very distinctly, are No. 1's."

[1862] "Overlapping the others?"

"Yes."

[1863] "You recognize them beyond fail?"

[1864] "Oh, yes; they are identical."

[1865] Poirot nodded, and gently taking the photographs from me locked them up again.

[1866] "I suppose," I said, "that as usual, you are not going to explain?"

[1867] "On the contrary. No. 1 were the finger-prints of Monsieur Lawrence. No. 2 were those of Mademoiselle Cynthia. They are not important. I merely obtained them for comparison. No. 3 is a little more complicated."

[1868] "Yes?"

[1869] "It is, as you see, highly magnified. You may have noticed a sort of blur extending all across the picture. I will not describe to you the special apparatus, dusting powder, etc., which I used. It is a well-known process to the police, and by means of it you can obtain a photograph of the finger-prints of any object in a very short space of time. Well, my friend, you have seen the finger-marks-it remains to tell you the particular object on which they had been left."

[1870] "Go on-I am really excited."

[1871] "Eh bien! Photo No. 3 represents the highly magnified surface of a tiny bottle in the top poison cupboard of the dispensary in the Red Cross Hospital at Tadminster-which sounds like the house that Jack built!"

[1872] "Good heavens!" I exclaimed. "But what were Lawrence Cavendish's finger-marks doing on it? He never went near the poison cupboard the day we were there!"

[1873] "Oh, yes, he did!"

[1874] "Impossible! We were all together the whole time."

Poirot shook his head.

[1875] "No, my friend, there was a moment when you were not all together. There was a moment when you could not have been all together, or it would not have been necessary to call to Monsieur Lawrence to come and join you on the balcony."

[1876] "I'd forgotten that," I admitted. "But it was only for a moment."

[1877] "Long enough."

"Long enough for what?"

[1878] Poirot's smile became rather enigmatical.

[1879] "Long enough for a gentleman who had once studied medicine to gratify a very natural interest and curiosity."

[1880] Our eyes met. Poirot's were pleasantly vague. He got up and hummed a little tune. I watched him suspiciously.

[1881] "Poirot," I said, "what was in this particular little bottle?"

[1882] Poirot looked out of the window.

[1883] "Hydro-chloride of strychnine," he said, over his shoulder, continuing to hum.

[1884] "Good heavens!" I said it quite quietly. I was not surprised. I had expected that answer.

[1885] "They use the pure hydro-chloride of strychnine very little- only occasionally for pills. It is the official solution, Liq. Strychnine Hydro-clor. that is used in most medicines. That is why the finger-marks have remained undisturbed since then."

[1886] "How did you manage to take this photograph?"

[1887] "I dropped my hat from the balcony," explained Poirot simply. "Visitors were not permitted below at that hour, so, in spite of my many apologies, Mademoiselle Cynthia's colleague had to go down and fetch it for me."

[1888] "Then you knew what you were going to find?"

[1889] "No, not at all. I merely realized that it was possible, from your story, for Monsieur Lawrence to go to the poison cupboard. The possibility had to be confirmed, or eliminated."

[1890] "Poirot," I said, "your gaiety does not deceive me. This is a very important discovery."

[1891] "I do not know," said Poirot. "But one thing does strike me. No doubt it has struck you too."

[1892] "What is that?"

[1893] "Why, that there is altogether too much strychnine about this case. This is the third time we run up against it. There was strychnine in Mrs. Inglethorp's tonic. There is the strychnine sold across the counter at Styles St. Mary by Mace. Now we have more strychnine, handled by one of the household. It is confusing; and, as you know, I do not like confusion."

[1894] Before I could reply, one of the other Belgians opened the door and stuck his head in.

[1895] "There is a lady below, asking for Mr Hastings."

"A lady?"

[1896] I jumped up. Poirot followed me down the narrow stairs. Mary Cavendish was standing in the doorway.

[1897] "I have been visiting an old woman in the village," she explained, "and as Lawrence told me you were with Monsieur Poirot I thought I would call for you."

[1898] "Alas, madame," said Poirot, "I thought you had come to honour me with a visit!"

[1899] "I will some day, if you ask me," she promised him, smiling.

[1900] "That is well. If you should need a father confessor, madame" -she started ever so slightly-"remember, Papa Poirot is always at your service."

[1901] She stared at him for a few minutes, as though seeking to read some deeper meaning into his words. Then she turned abruptly away.

[1902] "Come, will you not walk back with us too, Monsieur Poirot?"

[1903] "Enchanted, madame."

[1904] All the way to Styles, Mary talked fast and feverishly. It struck me that in some way she was nervous of Poirot's eyes.

[1905] The weather had broken, and the sharp wind was almost autumnal in its shrewishness. Mary shivered a little, and buttoned her black sports coat closer. The wind through the trees made a mournful noise, like some great giant sighing.

[1906] We walked up to the great door of Styles, and at once the knowledge came to us that something was wrong.

[1907] Dorcas came running out to meet us. She was crying and wringing her hands. I was aware of other servants huddled together in the background, all eyes and ears.

[1908] "Oh, m'am! Oh, m'am! I don't know how to tell you-"

[1909] "What is it, Dorcas?" I asked impatiently. "Tell us at once."

[1910] "It's those wicked detectives. They've arrested him-they've arrested Mr. Cavendish!"

[1911] "Arrested Lawrence?" I gasped.

[1912] I saw a strange look come into Dorcas's eyes.

"No, sir. Not Mr. Lawrence-Mr. John."

[1913] Behind me, with a wild cry, Mary Cavendish fell heavily against me, and as I turned to catch her I met the quiet triumph in Poirot's eyes.



Примечания:



1

Агата Кристи

Загадочное происшествие в Стайлзе



16

— О! Наверное, она появилась уже после вашего отъезда. Это помощница моей матери, компаньонка и вообще мастер на все руки! Эви — просто молодчина! Нельзя сказать, чтобы она была особенно молода и красива, но энергии ей не занимать!



17

— Вы собирались что-то сказать…



18

— О, про этого типа?… Он появился из ниоткуда, под предлогом, будто является троюродным братом Эви или что-то в этом роде, хотя сама Эви не особенно охотно признает это родство. Этот тип абсолютный чужак, что сразу видно. У него большая черная борода, и он носит лакированные туфли в любую погоду! Однако мать сразу почувствовала к нему симпатию и взяла его в качестве секретаря… Вы ведь знаете, она постоянно ведает сотнями всяких благотворительных обществ.

Я кивнул.



19

— Ну и, разумеется, за время войны сотни таких обществ превратились в тысячи! Этот тип, конечно, оказался ей очень полезен. Но вы можете себе представить, как мы были ошеломлены, когда три месяца назад она вдруг объявила, что они с Алфредом помолвлены! Он по крайней мере лет на двадцать моложе ее! Просто-напросто бесстыдная, неприкрытая погоня за наследством!.. Но что поделаешь — она сама себе хозяйка… и вышла замуж за этого типа!



169

Появилась молоденькая, немного испуганная медсестра с бутылочкой, которую протянула Нибз, но та взмахом руки отослала ее к Цинтии, произнеся при этом довольно загадочную фразу:



170

— Собственно говоря, меня сегодня здесь нет!



171

Цинтия взяла бутылочку и осмотрела ее с пристрастием.



172

— Это нужно было прислать еще утром, — строго сказала она.



173

— Старшая медсестра очень извиняется. Она забыла.



174

— Старшая сестра должна была прочитать правила на входной двери! — отчеканила Цинтия.



175

По выражению лица маленькой медсестрички было ясно, что она ни за что не отважится передать эти слова своей грозной начальнице.



176

— Так что теперь это невозможно сделать до завтра, — закончила Цинтия.



177

— Значит, — робко спросила медсестра, — нет никакой возможности получить лекарство сегодня вечером?



178

— Видите ли, — ответила Цинтия, — мы очень заняты, но, если найдем время, сделаем.



179

Медсестра ушла, а Цинтия, быстро взяв с полки большую склянку, наполнила из нее бутылочку и поставила на стол за дверью.



180

Я засмеялся:

— Необходимо соблюдать дисциплину?



181

— Вот именно. Давайте выйдем на наш балкончик. Отсюда можно увидеть весь госпиталь.



182

Я последовал за Цинтией и ее подругой, и они показали мне разные корпуса. Лоуренс отстал от нас, но через несколько минут Цинтия позвала его присоединиться к нам. Затем она взглянула на часы:



183

— Больше нечего делать, Нибз?

— Нет.



184

— Очень хорошо. Тогда мы можем все запереть и уйти.



185

В тот день я увидел Лоуренса совсем в ином свете. В сравнении с Джоном узнать его было значительно труднее. Он почти во всем казался мне противоположностью своему брату, к тому же был замкнут и застенчив. Однако Лоуренс в известной мере обладал очарованием, и я подумал, что тот, кто хорошо его знал, мог бы испытывать к нему глубокие чувства. Обычно его манера обращения с Цинтией была довольно скованной, да и она со своей стороны тоже немного его стеснялась. Но в тот день они оба были веселы и болтали непринужденно, как дети.



186

Когда мы ехали через деревню, я вспомнил, что хотел купить марки, и мы остановились у почты.



187

Выходя оттуда, я столкнулся в дверях с невысоким человеком, который как раз хотел войти. Извиняясь, я поспешно сделал шаг в сторону, как вдруг этот человек с громкими восклицаниями обнял меня и тепло расцеловал.



188

— Mon ami, Гастингс! — закричал он. — Это в самом деле mon ami Гастингс?!



189

— Пуаро! Какая приятная встреча! — воскликнул я и обернулся к сидящим в двуколке: — Мисс Цинтия, это мой старый друг мсье Пуаро, которого я не видел уже много лет.



190

— О, мы знакомы с мсье Пуаро, — весело отозвалась Цинтия, — но я не думала, что он ваш друг.



191

— В самом деле, — серьезно ответил Пуаро. — Я знаю мадемуазель Цинтию. Я здесь благодаря миссис Инглторп.

Я вопросительно взглянул на него.

— Да, мой друг, миссис Инглторп любезно распространила свое гостеприимство на семерых моих соотечественников, которые — увы! — оказались беженцами со своей родной земли. Мы, бельгийцы, всегда будем вспоминать миссис Инглторп с благодарностью.



1698

Глава 10

Арест



1699

К моему величайшему неудовольствию, Пуаро не оказалось дома. Старый бельгиец, открывший дверь на мой стук, сообщил, что, по его мнению, Пуаро уехал в Лондон.



1700

Я был ошеломлен. С какой стати он отправился в Лондон? Что Пуаро там делать? Было это внезапное решение или он уже принял его, когда расстался со мной несколько часов назад?



1701

Несколько раздраженный, я снова направился в Стайлз. В отсутствие Пуаро я не знал, как мне дальше действовать. Ожидал ли Пуаро этого ареста? Что послужило его причиной?



1702

Ответить на эти вопросы я не мог и не представлял, как мне вести себя дальше. Должен ли я сообщить об аресте Бауэрштейна остальным? Мне не хотелось признаваться самому себе, но меня тяготила мысль о Мэри Кавендиш. Не будет ли для нее это известие ужасным шоком? Я полностью отбросил прежние свои подозрения. Мэри не могла быть вовлечена в преступление, иначе я уловил бы хоть какой-нибудь намек. Но и скрыть от нее известие об аресте Бауэрштейна не было возможности. Завтра же о нем сообщат во всех газетах. И все-таки я не решался все рассказать. Если бы здесь был Пуаро, я мог бы спросить у него совета. Непонятно, что же заставило его так неожиданно отправиться в Лондон?



1703

Однако мое мнение о проницательности Пуаро невероятно выросло. Если бы не он, мне никогда не пришло бы в голову заподозрить доктора! Да, этот странный, невысокого роста человек определенно очень умен!



1704

Немного поразмыслив, я все-таки счел нужным сообщить Джону об аресте Бауэрштейна. Пусть сам решает, ставить ли об этом в известность всех домочадцев.



1705

Услышав новость, Джон протяжно свистнул:



1706

— Вот это да! Выходит, вы были правы. А я тогда просто не мог этому поверить.



1707

— Да, это кажется странным, пока не привыкнешь к такой мысли и не убедишься, как все подходит. Что же нам теперь делать? Конечно, завтра и так все узнают.



1708

Джон задумался.



1709

— Неважно, — принял он наконец решение, — сейчас мы ничего сообщать не будем. В этом нет надобности. Как говорится, все и так скоро станет известно.



1710

Однако на другой день, встав рано утром и с нетерпением развернув газету, я, к моему величайшему удивлению, не нашел в ней ни слова об аресте! Прочитал колонку с обычным несущественным сообщением об «отравлении в Стайлзе», и ничего больше! Это было совершенно необъяснимо, но я подумал, что Джепп из каких-то своих соображений не хочет, чтобы новость попала на страницы газет. Меня это немного взволновало, так как возникала возможность дальнейших арестов.



1711

После завтрака я решил пройти в деревню, чтобы узнать, не вернулся ли Пуаро. Но не успел выйти из дома, как в одной из застекленных дверей появилось его лицо и хорошо знакомый голос произнес:

— Bonjour, mon ami!



1712

— Пуаро! — воскликнул я с облегчением и, схватив его за руки, втянул в комнату. По-моему, никогда и никого я не был так рад видеть. — Послушайте! Я никому не сказал об аресте, кроме Джона. Я действовал правильно?



1713

— Друг мой, — ответил Пуаро, — я не понимаю, о чем вы говорите.



1714

— Конечно, об аресте доктора Бауэрштейна! — нетерпеливо уточнил я.



1715

— Значит, Бауэрштейн арестован?

— Вы об этом не знали?



1716

— Не имел ни малейшего понятия. — Немного помолчав, Пуаро добавил: — Хотя меня это не удивляет. В конце концов, мы всего лишь в четырех милях от побережья.



1717

— От побережья? — озадаченно повторил я. — При чем тут побережье?



1718

Пуаро пожал плечами:

— Но ведь это очевидно.



1719

— Только не мне! Может быть, я туп, но никак не пойму, какое отношение близость побережья имеет к убийству миссис Инглторп.



1720

— Конечно, никакого, — улыбнулся Пуаро. — Мы ведь говорим об аресте доктора Бауэрштейна.



1721

— Ну да! Он арестован за убийство миссис Инглторп.



1722

— Что? — воскликнул Пуаро с живейшим любопытством. — Доктор Бауэрштейн арестован за убийство миссис Инглторп?

— Да.



1723

— Невероятно! Это было бы слишком хорошим фарсом! Кто вам это сказал, друг мой?



1724

— Видите ли, ничего определенного никто мне не говорил, — признался я, — но он арестован.



1725

— О да! Вполне возможно. Но он арестован за шпионаж, mon ami!



1726

— Шпионаж?! — выдохнул я.



1727

— Совершенно верно.



1728

— Не за отравление миссис Инглторп?



1729

— Нет, конечно. Если только наш друг Джепп не потерял рассудок окончательно, — спокойно пояснил Пуаро.



1730

— Но… но мне казалось, вы сами так думали!



1731

Удивленный взгляд Пуаро выражал недоумение — и как только мне могла прийти в голову подобная абсурдная мысль?



1732

— Вы хотите сказать, что доктор Бауэрштейн — шпион? — медленно проговорил я.

Пуаро кивнул.



1733

— Вы сами этого не подозревали? — спросил он.



1734

— Никогда! Я и подумать не мог…



1735

— А вам не казалось странным, что знаменитый лондонский специалист похоронил себя в такой деревушке? У вас не вызывала удивления привычка доктора бродить ночью по округе?



1736

— Нет, — признал я. — Даже не обращал на это внимания.



1737

— Он родился в Германии, — задумчиво продолжал Пуаро, — хотя уже так долго занимается практикой в этой стране, что никто о нем не думает иначе как об англичанине. Натурализовался уже лет пятнадцать тому назад. Очень умный человек… разумеется, еврей.



1738

— Мерзавец! — негодующе воскликнул я.



1739

— Ничуть! Напротив, патриот. Подумайте только, что он теряет. Им стоит восхищаться.



1740

Я не мог подойти к этому так же философски, как Пуаро.



1741

— Надо же, и миссис Кавендиш бродила с ним по всей округе! — продолжал я негодовать.



1742

— Да. Полагаю, он находил это знакомство очень полезным, — заметил Пуаро. — Поскольку слухи соединяли их имена вместе, то любые другие выходки доктора проходили незамеченными.



1743

— Значит, вы полагаете, что он никогда по-настоящему ее не любил? — нетерпеливо спросил я… пожалуй, слишком нетерпеливо при подобных обстоятельствах.



1744

— Этого, разумеется, я сказать не могу, однако… Хотите, Гастингс, я выскажу мое личное мнение?

— Да.



1745

— Оно заключается в следующем: миссис Кавендиш не любит и никогда ни на йоту не любила доктора Бауэрштейна!



1746

— Вы действительно так думаете? — Я не мог скрыть удовольствия.



1747

— Вполне в этом уверен. И могу объяснить почему.

— Да?



1748

— Потому что она любит кого-то другого.



1749

— О!

Что имел в виду Пуаро? Но меня помимо моей воли вдруг охватило странное ощущение. Правда, что касается женщин, я не тщеславен, только мне припомнились некоторые обстоятельства, воспринятые мною раньше, пожалуй, слишком легко, однако теперь, казалось, указывавшие…



1750

Мои приятные мысли были прерваны появлением мисс Ховард. Она поспешно огляделась вокруг, чтобы убедиться, что никого другого в комнате нет, затем вынула из кармана старый лист оберточной бумаги и подала его Пуаро.



1751

— Наверху платяного шкафа, — загадочно пробормотала она и поспешно покинула комнату.



1752

Пуаро с нетерпением развернул лист и, удовлетворенно кивнув, разложил его на столе.



1753

— Посмотрите, Гастингс, какая, по-вашему, это буква — «Q» или «L»?



1754

Лист бумаги оказался довольно пыльным, как будто какое-то время лежал открытым. Внимание Пуаро привлекла наклейка, на которой было напечатано: «Господа Паркинсоны, известные театральные костюмеры» и адрес — Кавендиш (инициал непонятен), эсквайр, Стайлз-Корт, Стайлз-Сент-Мэри, Эссекс.



1755

— Это может быть «T» или «L», — сказал я, старательно изучив буквы, — но, конечно, не «Q».



1756

— Хорошо, — подтвердил Пуаро, сворачивая бумагу. — Я согласен с вами, что это «L».



1757

— Откуда это? — полюбопытствовал я. — Важная находка?



1758

— Не очень. Однако она подтверждает мое предположение. Я подозревал о ее существовании и направил мисс Ховард на поиски. Как видите, они оказались успешными.



1759

— Что она имела в виду, говоря: «Наверху платяного шкафа»?



1760

— Хотела сказать, что нашла его именно там, — пояснил Пуаро.



1761

— Странное место для куска оберточной бумаги, — задумчиво произнес я.



1762

— Ничуть. Верх платяного шкафа — отличное место для хранения оберточной бумаги и картонных коробок. Я сам постоянно держу их там. Аккуратно уложенные, они не раздражают глаз.



1763

— Пуаро, — серьезно спросил я, — вы уже пришли к какому-нибудь выводу по поводу этого преступления?



1764

— Да… Я хочу сказать, что знаю, кто его совершил.

— О!



1765

— Но, кроме предположений, у меня, к сожалению, нет никаких доказательств. Разве что… — Неожиданно он схватил меня за руку и потащил вниз, в волнении закричав по-французски: — Мадемуазель Доркас! Un moment, s'il vous plait!



1766

Взволнованная Доркас поспешно вышла из буфетной.



1767

— Дорогая Доркас, у меня появилась идея… маленькая идея… Если она окажется верной — какой чудесный шанс! Скажите, в понедельник, не во вторник, Доркас, а именно в понедельник, за день до трагедии, не случилось ли чего с колокольчиком в спальне миссис Инглторп?



1768

Доркас удивилась:



1769

— Да, сэр, теперь, когда вы напомнили… И правда случилось… Хотя ума не приложу, как вы про это узнали. Должно быть, мыши перегрызли проволочку. Во вторник утром пришел человек и все исправил.



1770

С восторженным возгласом Пуаро схватил меня за руку и потянул в комнату.



1771

— Видите, не нужно искать внешних доказательств… Нет! Достаточно сообразительности. Однако плоть человеческая слаба… Оказавшись на верном пути, испытываешь истинное удовольствие! Ах, друг мой, я словно заново родился! Я бегу! Скачу! — Он и правда выскочил из дома и побежал, подпрыгивая, по краю лужайки.



1772

— Что случилось с вашим знаменитым другом? — послышался голос за моей спиной. Я повернулся и увидел Мэри Кавендиш. Она улыбалась, и я тоже улыбнулся в ответ. — В чем дело?



1773

— Сказать по правде, я и сам не знаю. Пуаро задал Доркас несколько вопросов о колокольчике в спальне миссис Инглторп и пришел в такой восторг от ее ответа, что стал дурачиться. Вы сами видели!



1774

Мэри засмеялась:

— Как странно! Посмотрите, он выходит из калитки. Значит, сегодня больше не вернется?



1775

— Право, не знаю. Я давно отказался от попыток угадать, что он сделает дальше.



1776

— Скажите, мистер Гастингс, ваш друг немного не в себе?



1777

— Честное слово, не знаю! Иногда я уверен, что он безумен как шляпник, но потом, как раз в тот момент, когда, кажется, наступает пик сумасшествия, выясняется, что это его метод.

— Понимаю…



1778

В то утро, несмотря на смех, Мэри была задумчива. Она выглядела серьезной и даже чуть грустной.



1779

Мне пришло в голову, что это удобный случай поговорить с ней о Цинтии. Как мне показалось, я начал довольно тактично, но не успел произнести и нескольких слов, как она решительно меня остановила:



1780

— Не сомневаюсь, мистер Гастингс, вы отличный адвокат, но в данном случае ваш талант пропадает напрасно. Цинтия может не беспокоиться, что встретит с моей стороны недоброжелательство.



1781

Я было попытался, запинаясь, объяснить… Сказал, что надеюсь, она не подумала… Но Мэри снова остановила меня, и ее слова были так неожиданны, что почти вытеснили из моей головы и Цинтию, и ее неприятности.



1782

— Мистер Гастингс, — спросила она, — вы считаете, что мы с мужем счастливы?



1783

Я был захвачен врасплох и пробормотал, что это не мое дело — думать об их отношениях.



1784

— Ну что же, — спокойно заявила Мэри, — ваше это дело или нет, а я вам скажу: мы несчастливы.



1785

Я молчал. Мне показалось, что она не кончила говорить.



1786

Мэри стала медленно ходить взад-вперед по комнате, чуть склонив голову набок. Ее стройная фигура при ходьбе мягко покачивалась. Неожиданно она остановилась и посмотрела на меня.



1787

— Вы ничего обо мне не знаете, не так ли? — спросила она. — Откуда я, кем была, прежде чем вышла замуж за Джона… Короче говоря — ничего! Ну что же, я вам расскажу. Вы будете моим исповедником. По-моему, вы добрый… Да, я в этом уверена.



1788

Нельзя сказать, что это подняло мое настроение, как следовало ожидать. Я вспомнил, что Цинтия начала свою исповедь почти такими же словами. К тому же исповедник, по-моему, должен быть пожилым. Это совсем неподходящая роль для молодого человека.



1789

— Мой отец был англичанином, — начала Мэри, — а мать — русской.



1790

— О! — отреагировал я. — Теперь понятно.

— Что понятно?



1791

— Намек на нечто иностранное… другое… что вас всегда окружает.



1792

— Кажется, моя мать была очень красивой, — продолжила Мэри. — Не знаю, потому что никогда ее не видела. Она умерла, когда я была еще совсем маленькой. По-моему, трагично: кажется, по ошибке выпила слишком большую дозу какого-то снотворного. Как бы там ни было, отец был безутешен. Вскоре после этого он стал работать в консульстве и, куда бы его ни направляли, всегда брал меня с собой. К тому времени как мне исполнилось двадцать три года, я уже объехала почти весь мир. Это была великолепная жизнь… Мне она нравилась.



1793

На лице Мэри появилась улыбка. Откинув голову назад, она, казалось, погрузилась в воспоминания тех старых добрых дней.



1794

— Потом умер и отец, — наконец заговорила она. — Он оставил меня плохо обеспеченной. Я вынуждена была жить со старыми тетками в Йоркшире. — Мэри содрогнулась. — Вы поймете, что это была ужасная жизнь для девушки, выросшей и воспитанной так, как я. Узость интересов и невероятная монотонность такой жизни сводили меня с ума. — Она помолчала, а потом совершенно другим тоном добавила: — И тут я встретила Джона Кавендиша.



1795

— И что же?



1796

— С точки зрения моих теток, для меня это была хорошая партия. Но я должна честно признаться, что не думала об этом. Нет! Для меня важным было другое: замужество избавляло меня от невыносимой монотонности той жизни.



1797

Я опять ничего не сказал, и через минуту она продолжила:



1798

— Поймите меня правильно. Я была с Джоном честной. Сказала ему правду, что он мне очень нравится и я надеюсь, это чувство усилится, но я в него не влюблена. Джон заявил, что это его вполне устраивает, и… мы поженились.



1799

Мэри надолго замолчала. Нахмурив лоб, она словно вглядывалась в те ушедшие дни.



1800

— Я думаю… я уверена… сначала Джон любил меня. Но мы, очевидно, плохо подходим друг другу и почти сразу же стали отдаляться. Я Джону надоела. Малоприятно для женской гордости в таком признаваться, но это правда.

Должно быть, я что-то пробормотал о несходстве взглядов, потому что она быстро продолжила:

— О да! Надоела… Но теперь это уже не имеет значения… Теперь, когда наши пути расходятся…



1801

— Что вы имеете в виду?



1802

— Я не намерена оставаться в Стайлз-Корт, — спокойно объяснила Мэри.



1803

— Вы с Джоном не собираетесь здесь жить?



1804

— Джон может жить здесь, но я не буду.



1805

— Вы хотите его оставить?

— Да.

— Но почему?



1806

Она долго молчала.



1807

— Возможно… потому, что хочу быть свободной!



1808

Когда она произнесла эти слова, передо мной вдруг возникло видение: обширное пространство, нетронутые леса, нехоженые земли… Я почувствовал, что могла бы значить свобода для такой натуры, как Мэри Кавендиш! На мгновение я увидел ее такой, какой она была на самом деле, — гордое, неукротимое создание, так же не прирученное цивилизацией, как вольная птица в горах.



1809

— Вы не знаете… не знаете, — сорвался с ее губ приглушенный крик, — какой ненавистной тюрьмой было для меня это место!



1810

— Понимаю, — пробормотал я, — но… но не предпринимайте ничего поспешно!



1811

— О-о! «Поспешно»! — В голосе Мэри прозвучала насмешка над моей осмотрительностью.



1812

И тут у меня вырвались слова, за которые через минуту я готов был откусить себе язык:



1813

— Вы знаете, что доктор Бауэрштейн арестован?



1814

В тот же миг холодность, подобно маске, закрыла лицо Мэри, лишив его всякого выражения.



1815

— Джон был настолько любезен, что сообщил мне об этом, — спокойно отозвалась она.



1816

— Ну и что же вы думаете? — невнятно, еле ворочая языком, спросил я.

— О чем?

— Об аресте.



1817

— Что я могу думать? По-видимому, он немецкий шпион. Так Джону сказал садовник.



1818

Лицо Мэри и ее голос были совершенно холодны, не выражали никаких эмоций. Любила она его или нет?



1819

Мэри отступила на шаг и дотронулась до цветов в вазе.



1820

— Совсем завяли, — бесстрастно констатировала она. — Нужно поставить новые. Вы не могли бы чуть посторониться? Благодарю вас, мистер Гастингс.

Она спокойно прошла мимо меня и вышла в сад, на прощание холодно кивнув.



1821

Нет, конечно, Мэри не любила Бауэрштейна! Ни одна женщина не могла бы сыграть роль с таким ледяным безразличием.



1822

Пуаро не появлялся. Не показывались и детективы из Скотленд-Ярда.



1823

Ко времени ленча у нас произошло небольшое событие. Дело в том, что мы тщетно пытались разыскать четвертое из писем, написанных миссис Инглторп незадолго до смерти. Так как все попытки оказались напрасными, мы прекратили поиски, надеясь, что со временем письмо обнаружится само собой. Именно так и случилось. Развязка пришла с дневной почтой в виде ответа от французского музыкального издательства. В нем миссис Инглторп ставили в известность о получении ее денежного чека и с сожалением сообщали, что работники фирмы не смогли найти заказанную ею серию русских песен. Так что от последней надежды на разрешение таинственного убийства с помощью корреспонденции миссис Инглторп пришлось отказаться.



1824

Перед послеполуденным чаем я направился к Пуаро, чтобы поведать ему о новом разочаровании, но, к моей немалой досаде, обнаружил, что его опять нет дома.



1825

— Снова уехал в Лондон?



1826

— О нет, мсье, он поехал поездом в Тэдминстер, чтобы, как он сказал, посмотреть аптеку юной леди.



1827

— Глупый осел! — сердито воскликнул я. — Ведь я же говорил ему, что среда — единственный день, когда ее там нет! Ну что же, передайте ему, чтобы он пришел повидать нас завтра утром. Вы сможете это сделать?



1828

— Разумеется, мсье.



1829

Но Пуаро не появился и на следующий день. Я уже начал сердиться. Поистине, он вел себя совершенно бесцеремонно.



1830

После ленча Лоуренс отвел меня в сторону и спросил, не пойду ли я повидать моего бельгийского друга.



1831

— Нет, не пойду. Если захочет повидаться, пусть приходит сюда.



1832

— О! — Лоуренс выглядел необычно. В его манере держаться были какие-то нервозность и возбуждение, вызвавшие мое любопытство.



1833

— В чем дело? — спросил я. — Конечно, я могу пойти, если в этом есть особая необходимость.



1834

— Ничего особенного, но… гм!.. Если вы его увидите, не могли бы вы ему сказать… — Лоуренс понизил голос до шепота, — что я, кажется, нашел еще одну кофейную чашку.



1835

Я уже почти забыл о таинственном поручении Пуаро, но теперь мое любопытство снова разгорелось.



1836

Лоуренс ничего больше не объяснил, и я решил, что, пожалуй, сменю гнев на милость и снова пойду поищу Пуаро в «Листуэй коттедж».



1837

На этот раз старик бельгиец встретил меня улыбкой — мсье Пуаро дома. Не желаю ли я подняться наверх? Я взобрался по лестнице.



1838

Пуаро сидел у стола, закрыв лицо руками. При моем появлении он вскочил.



1839

— Что случилось? — озабоченно спросил я. — Надеюсь, вы не заболели?



1840

— Нет-нет! Я не болен. Решаю очень важную проблему.



1841

— Ловить преступника или нет? — пошутил я.



1842

К моему величайшему удивлению, Пуаро мрачно кивнул:



1843

— Как сказал ваш великий Шекспир: «Говорить или не говорить — вот в чем вопрос!»



1844

Я не стал поправлять ошибку в цитате.



1845

— Вы серьезно, Пуаро?



1846

— Очень серьезно. Потому что от этого зависит самое важное на свете.



1847

— Что же это?



1848

— Счастье женщины, mon ami! — серьезно ответил Пуаро.



1849

Я не нашелся, что сказать.



1850

— Наступил решающий момент, — задумчиво произнес Пуаро, — а я не знаю, как поступить. Видите ли, ставки в моей игре слишком велики. Только я, Эркюль Пуаро, могу себе это позволить! — Он гордо похлопал себя по груди.



1851

Выждав уважительно несколько минут, чтобы не испортить эффекта, я передал ему слова Лоуренса.



1852

— Ага! — воскликнул Пуаро. — Значит, он все-таки нашел кофейную чашку! Очень хорошо. Этот ваш длиннолицый мсье Лоуренс умнее, чем кажется.



1853

Сам я был не очень высокого мнения об уме Лоуренса, но не стал возражать Пуаро. Я только мягко попенял ему за то, что он, несмотря на мое предупреждение, забыл, какие дни у Цинтии свободны.



1854

— Это верно. Я ничего не помню — голова у меня как решето! Однако другая юная леди была весьма мила. Она очень сожалела, увидев мое разочарование, и самым любезным образом все мне показала.



1855

— О! Ну, в таком случае все в порядке, а попить чай с Цинтией вы сможете как-нибудь в другой раз.



1856

Я рассказал Пуаро о письме.



1857

— Очень жаль, — сказал он. — У меня были надежды на это письмо, но они не сбылись. Все должно быть раскрыто изнутри. Здесь! — Он постучал себя по лбу. — С помощью маленьких серых клеточек. Это уж их дело. — Затем неожиданно спросил: — Друг мой, вы разбираетесь в отпечатках пальцев?



1858

— Нет! — Меня удивил его вопрос. — Я только знаю, что двух одинаковых отпечатков пальцев не существует. На этом мои знания кончаются.



1859

— Совершенно верно. Одинаковых не бывает. — Он открыл ящик стола, вынул несколько фотографий и разложил их на столе. — Я их пронумеровал: один, два и три, — сказал Пуаро. — Вы могли бы мне их описать?



1860

Я внимательно рассмотрел снимки.



1861

— Все, как я вижу, сильно увеличено. Я бы сказал, что номер первый принадлежит мужчине, это отпечатки большого и указательного пальцев. Номер второй — женский. Он намного меньше и совершенно другой. А номер три… — Я задумался. — Похоже, тут смешано несколько отпечатков, но очень ясно просматривается первый номер.



1862

— Он покрывает все остальные отпечатки?

— Да.



1863

— Вы их точно узнали?



1864

— О да! Они идентичны.



1865

Пуаро кивнул и, осторожно взяв у меня фотографии, спрятал их и запер.



1866

— Полагаю, — недовольно пробурчал я, — вы, как всегда, не собираетесь ничего мне объяснить?



1867

— Напротив. Фотография первая — отпечатки пальцев мсье Лоуренса. Отпечатки на второй фотографии принадлежат Цинтии. Они не имеют значения. Я получил их просто для сравнения. С отпечатками на третьей фотографии дело обстоит несколько сложнее.



1868

— А именно?



1869

— Как видите, снимок сильно увеличен. Вы обратили внимание на пятно, которое тянется через весь снимок? Я не стану описывать вам специальный аппарат, пудру для напыления и тому подобное, что я использовал. Полиции этот процесс хорошо известен; с его помощью вы можете за короткое время получить фотографию отпечатков пальцев с любого предмета. Ну вот, друг мой! Перед вами отпечатки пальцев… остается лишь сказать, на каком предмете они были оставлены.



1870

— Продолжайте. Я весь внимание.



1871

— Eh bien! Снимок третий представляет собой очень увеличенную поверхность маленькой бутылочки из шкафчика аптеки в госпитале Красного Креста в Тэдминстере… Все это звучит, как в детском стишке «В доме, который построил Джек»!



1872

— Господи! — воскликнул я. — Откуда взялись на ней отпечатки пальцев Лоуренса? Он и не подходил к шкафчику с ядами в тот день, когда мы у Цинтии пили чай.



1873

— О нет! Ошибаетесь. Подходил.



1874

— Невероятно! Мы все время были вместе.

Пуаро покачал головой:



1875

— Нет, друг мой! Был момент, когда вы не могли быть все вместе, иначе не пришлось бы звать мистера Лоуренса, чтобы он присоединился к вам на балконе.



1876

— Да, забыл, — вынужден был признать я. — Но это было всего на минутку!



1877

— Вполне достаточно.

— Достаточно для чего?



1878

Улыбка Пуаро стала довольно загадочной.



1879

— Вполне достаточно для джентльмена, который изучал медицину, чтобы удовлетворить свой естественный интерес и любопытство.



1880

Наши взгляды встретились. Пуаро выглядел довольным. Он поднялся со стула и даже стал напевать какую-то мелодию. Я с подозрительностью наблюдал за ним.



1881

— Пуаро, — наконец не выдержал я, — что было в той маленькой бутылочке?



1882

Пуаро выглянул из окна.



1883

— Гидрохлорид стрихнина, — ответил он через плечо и продолжил напевать.



1884

— Господи! — произнес я едва слышно, хотя и не был удивлен. Я ждал такого ответа.



1885

— Чистый гидрохлорид стрихнина используется редко… только иногда для таблеток. В медицине для приготовления многих лекарств обычно применяют другой раствор. Поэтому отпечатки пальцев на бутылочке не были нарушены.



1886

— Как вам удалось сделать эти снимки?



1887

— Я уронил с балкона мою шляпу, — невозмутимо объяснил Пуаро. — В это время дня посетителям не разрешается находиться внизу, так что, несмотря на мои многочисленные извинения, коллеге мадемуазель Цинтии пришлось сойти вниз и принести мою шляпу.



1888

— Значит, вы знали, что найдете?



1889

— Нет. Конечно, нет! Просто по вашему описанию представил себе это помещение и решил, что мсье Лоуренс мог подойти к шкафчику с ядами. Такую возможность надо было либо подтвердить, либо исключить.



1890

— Пуаро, — заметил я, — ваша веселость меня не обманет. Это очень важное открытие.



1891

— Я не знаю, — сказал Пуаро, — но кое-что меня поражает. Это и вас, без сомнения, не могло не поразить.



1892

— Что именно?



1893

— Видите ли, во всем этом деле слишком много стрихнина. Мы уже третий раз с ним сталкиваемся. Стрихнин в лекарстве миссис Инглторп. Стрихнин, проданный мистером Мэйсом в аптеке в Стайлз-Сент-Мэри. Теперь мы опять встречаемся со стрихнином, который побывал в руках одного из домочадцев. Это сбивает с толку, а как вы знаете, я не люблю путаницы.



1894

Прежде чем я успел ответить, старый бельгиец, приоткрыв дверь, заглянул в комнату.



1895

— Там внизу леди спрашивает мистера Гастингса, — сообщил он.

— Леди?



1896

Я вскочил. По узкой лестнице мы с Пуаро спустились вниз. В дверях стояла Мэри Кавендиш.



1897

— Я навещала одну старушку в деревне, — объяснила она, — а так как Лоуренс сказал, что вы у мсье Пуаро, то я решила зайти за вами.



1898

— Увы, мадам! — с видимым огорчением произнес Пуаро. — Я-то подумал, что этим визитом вы оказали честь мне…



1899

— Как-нибудь в другой раз, если вы меня пригласите, — улыбаясь, пообещала Мэри.



1900

— Хорошо. Если, мадам, когда-нибудь вам понадобится исповедник…

Она слегка вздрогнула.

— …помните, что папа Пуаро всегда к вашим услугам.



1901

Несколько минут Мэри пристально смотрела на него, как будто стараясь найти в его словах какой-то скрытый смысл. Затем резко отвернулась.



1902

— Не пойдете ли вместе с нами, мсье Пуаро?



1903

— С восторгом, мадам!



1904

Всю дорогу до Стайлз-Корт Мэри быстро и лихорадочно говорила. Это поразило меня, и я понял, что взгляд Пуаро каким-то непонятным образом ее нервировал.



1905

Погода испортилась, резкий ветер был почти по-осеннему пронзителен. Мэри слегка дрожала и плотнее застегнула пальто. Ветер печально стонал в деревьях, как будто вздыхал какой-то великан.



1906

Мы подошли к большой двери дома и сразу почувствовали что-то неладное.



1907

Навстречу нам выбежала Доркас. Она плакала и ломала руки. Я увидел, что и остальные слуги, сбившись вместе, насторожены и взволнованы.



1908

— О, мэм! О, мэм! Не знаю, как и сказать…



1909

— Что случилось, Доркас? — нетерпеливо спросил я. — Говорите немедленно!



1910

— Все эти вредные сыщики! Они его арестовали. Они арестовали мистера Кавендиша!



1911

— Арестовали Лоуренса? — воскликнул я.



1912

— Нет, сэр. Не мистера Лоуренса… Мистера Джона!



1913

За моей спиной, громко вскрикнув, Мэри Кавендиш тяжело упала на меня. Быстро повернувшись, чтобы ее подхватить, я встретил взгляд Пуаро. Глаза его светились тихим торжеством.



4

«Ллойд» — ассоциация страховщиков, занимающаяся страхованием преимущественно морских плавающих средств. Создана в Лондоне в 1688 г.



47

Минуточку, пожалуйста! (фр.)



48

Популярная в Англии пословица. Стала особенно известной после опубликования в 1865 г. книги «Алиса в Стране чудес» Льюиса Кэрролла.









Главная | Контакты | Нашёл ошибку | Прислать материал | Добавить в избранное

Все материалы представлены для ознакомления и принадлежат их авторам.