Онлайн библиотека PLAM.RU


[328] Chapter IV. Poirot Investigates

[329] The house which the Belgians occupied in the village was quite close to the park gates. One could save time by taking a narrow path through the long grass, which cut off the detours of the winding drive. So I, accordingly, went that way. I had nearly reached the lodge, when my attention was arrested by the running figure of a man approaching me. It was Mr. Inglethorp. Where had he been? How did he intend to explain his absence?

[330] He accosted me eagerly.

"My God! This is terrible! My poor wife! I have only just heard."

[331] "Where have you been?" I asked.

[332] "Denby kept me late last night. It was one o'clock before we'd finished. Then I found that I'd forgotten the latch-key after all. I didn't want to arouse the household, so Denby gave me a bed."

[333] "How did you hear the news?" I asked.

[334] "Wilkins knocked Denby up to tell him. My poor Emily! She was so self-sacrificing-such a noble character. She over-taxed her strength."

[335] A wave of revulsion swept over me. What a consummate hypocrite the man was!

[336] "I must hurry on," I said, thankful that he did not ask me whither I was bound.

[337] In a few minutes I was knocking at the door of Leastways Cottage.

Getting no answer, I repeated my summons impatiently. A window above me was cautiously opened, and Poirot himself looked out.

[338] He gave an exclamation of surprise at seeing me. In a few brief words, I explained the tragedy that had occurred, and that I wanted his help.

[339] "Wait, my friend, I will let you in, and you shall recount to me the affair whilst I dress."

[340] In a few moments he had unbarred the door, and I followed him up to his room. There he installed me in a chair, and I related the whole story, keeping back nothing, and omitting no circumstance, however insignificant, whilst he himself made a careful and deliberate toilet.

[341] I told him of my awakening, of Mrs. Inglethorp's dying words, of her husband's absence, of the quarrel the day before, of the scrap of conversation between Mary and her mother-in-law that I had overheard, of the former quarrel between Mrs. Inglethorp and Evelyn Howard, and of the latter's innuendoes.

[342] I was hardly as clear as I could wish. I repeated myself several times, and occasionally had to go back to some detail that I had forgotten. Poirot smiled kindly on me.

[343] "The mind is confused? Is it not so? Take time, mon ami. You are agitated; you are excited-it is but natural. Presently, when we are calmer, we will arrange the facts, neatly, each in his proper place. We will examine-and reject. Those of importance we will put on one side; those of no importance, pouf!"-he screwed up his cherub-like face, and puffed comically enough-"blow them away!"

[344] "That's all very well," I objected, "but how are you going to decide what is important, and what isn't? That always seems the difficulty to me."

[345] Poirot shook his head energetically. He was now arranging his moustache with exquisite care.

[346] "Not so. Voyons![10] One fact leads to another-so we continue. Does the next fit in with that? A merveille![11] Good! We can proceed. This next little fact-no! Ah, that is curious! There is something missing-a link in the chain that is not there. We examine. We search. And that little curious fact, that possibly paltry little detail that will not tally, we put it here!" He made an extravagant gesture with his hand. "It is significant! It is tremendous!"

"Y-es-"

[347] "Ah!" Poirot shook his forefinger so fiercely at me that I quailed before it. "Beware! Peril to the detective who says: 'It is so small-it does not matter. It will not agree. I will forget it.' That way lies confusion! Everything matters."

[348] "I know. You always told me that. That's why I have gone into all the details of this thing whether they seemed to me relevant or not."

[349] "And I am pleased with you. You have a good memory, and you have given me the facts faithfully. Of the order in which you present them, I say nothing-truly, it is deplorable! But I make allowances-you are upset. To that I attribute the circumstance that you have omitted one fact of paramount importance."

[350] "What is that?" I asked.

[351] "You have not told me if Mrs. Inglethorp ate well last night."

[352] I stared at him. Surely the war had affected the little man's brain. He was carefully engaged in brushing his coat before putting it on, and seemed wholly engrossed in the task.

[353] "I don't remember," I said. "And, anyway, I don't see--"

[354] "You do not see? But it is of the first importance."

[355] "I can't see why," I said, rather nettled. "As far as I can remember, she didn't eat much. She was obviously upset, and it had taken her appetite away. That was only natural."

[356] "Yes," said Poirot thoughtfully, "it was only natural."

[357] He opened a drawer, and took out a small despatch-case, then turned to me.

[358] "Now I am ready. We will proceed to the chateau, and study matters on the spot. Excuse me, mon ami, you dressed in haste, and your tie is on one side. Permit me." With a deft gesture, he rearranged it.

"Ca y est! Now, shall we start?"

[359] We hurried up the village, and turned in at the lodge gates. Poirot stopped for a moment, and gazed sorrowfully over the beautiful expanse of park, still glittering with morning dew.

[360] "So beautiful, so beautiful, and yet, the poor family, plunged in sorrow, prostrated with grief."

[361] He looked at me keenly as he spoke, and I was aware that I reddened under his prolonged gaze.

[362] Was the family prostrated by grief? Was the sorrow at Mrs. Inglethorp's death so great? I realized that there was an emotional lack in the atmosphere. The dead woman had not the gift of commanding love. Her death was a shock and a distress, but she would not be passionately regretted.

[363] Poirot seemed to follow my thoughts. He nodded his head gravely.

[364] "No, you are right," he said, "it is not as though there was a blood tie. She has been kind and generous to these Cavendishes, but she was not their own mother. Blood tells-always remember that-blood tells."

[365] "Poirot," I said, "I wish you would tell me why you wanted to know if Mrs. Inglethorp ate well last night? I have been turning it over in my mind, but I can't see how it has anything to do with the matter?"

[366] He was silent for a minute or two as we walked along, but finally he said:

[367] "I do not mind telling you-though, as you know, it is not my habit to explain until the end is reached. The present contention is that Mrs. Inglethorp died of strychnine poisoning, presumably administered in her coffee."

"Yes?"

[368] "Well, what time was the coffee served?"

[369] "About eight o'clock."

[370] "Therefore she drank it between then and half-past eight- certainly not much later. Well, strychnine is a fairly rapid poison. Its effects would be felt very soon, probably in about an hour. Yet, in Mrs. Inglethorp's case, the symptoms do not manifest themselves until five o'clock the next morning: nine hours! But a heavy meal, taken at about the same time as the poison, might retard its effects, though hardly to that extent. Still, it is a possibility to be taken into account. But, according to you, she ate very little for supper, and yet the symptoms do not develop until early the next morning! Now that is a curious circumstance, my friend. Something may arise at the autopsy to explain it. In the meantime, remember it."

[371] As we neared the house, John came out and met us. His face looked weary and haggard.

[372] "This is a very dreadful business, Monsieur Poirot," he said. "Hastings has explained to you that we are anxious for no publicity?"

[373] "I comprehend perfectly."

[374] "You see, it is only suspicion so far. We have nothing to go upon."

[375] "Precisely. It is a matter of precaution only."

[376] John turned to me, taking out his cigarette-case, and lighting a cigarette as he did so.

[377] "You know that fellow Inglethorp is back?"

[378] "Yes. I met him."

[379] John flung the match into an adjacent flower bed, a proceeding which was too much for Poirot's feelings. He retrieved it, and buried it neatly.

[380] "It's jolly difficult to know how to treat him."

[381] "That difficulty will not exist long," pronounced Poirot quietly.

[382] John looked puzzled, not quite understanding the portent of this cryptic saying. He handed the two keys which Dr. Bauerstein had given him to me.

[383] "Show Monsieur Poirot everything he wants to see."

[384] "The rooms are locked?" asked Poirot.

[385] "Dr. Bauerstein considered it advisable."

[386] Poirot nodded thoughtfully.

[387] "Then he is very sure. Well, that simplifies matters for us."

[388] We went up together to the room of the tragedy. For convenience I append a plan of the room and the principal articles of furniture in it.

[389] Poirot locked the door on the inside, and proceeded to a minute inspection of the room. He darted from one object to the other with the agility of a grasshopper. I remained by the door, fearing to obliterate any clues. Poirot, however, did not seem grateful to me for my forbearance.

[390] "What have you, my friend," he cried, "that you remain there like-how do you say it?-ah, yes, the stuck pig?"

[391] I explained that I was afraid of obliterating any foot-marks.

[392] "Foot-marks? But what an idea! There has already been practically an army in the room! What foot-marks are we likely to find? No, come here and aid me in my search. I will put down my little case until I need it."

[393] He did so, on the round table by the window, but it was an ill-advised proceeding; for, the top of it being loose, it tilted up, and precipitated the despatch-case on the floor.

[394] "Eh viola une*** table!" cried Poirot. "An, my friend, one may live in a big house and yet have no comfort."

[395] After which piece of moralizing, he resumed his search.

[396] A small purple despatch-case, with a key in the lock, on the writing-table, engaged his attention for some time. He took out the key from the lock, and passed it to me to inspect. I saw nothing peculiar, however. It was an ordinary key of the Yale type, with a bit of twisted wire through the handle.

[397] Next, he examined the framework of the door we had broken in, assuring himself that the bolt had really been shot. Then he went to the door opposite leading into Cynthia's room. That door was also bolted, as I had stated. However, he went to the length of unbolting it, and opening and shutting it several times; this he did with the utmost precaution against making any noise. Suddenly something in the bolt itself seemed to rivet his attention. He examined it carefully, and then, nimbly whipping out a pair of small forceps from his case, he drew out some minute particle which he carefully sealed up in a tiny envelope.

[398] On the chest of drawers there was a tray with a spirit lamp and a small saucepan on it. A small quantity of a dark fluid remained in the saucepan, and an empty cup and saucer that had been drunk out of stood near it.

[399] I wondered how I could have been so unobservant as to overlook this. Here was a clue worth having. Poirot delicately dipped his finger into liquid, and tasted it gingerly. He made a grimace.

[400] "Coco-with-I think-rum in it."

He passed on to the debris on the floor, where the table by the bed had been overturned. A reading-lamp, some books, matches, a bunch of keys, and the crushed fragments of a coffee-cup lay scattered about.

[401] "Ah, this is curious," said Poirot.

"I must confess that I see nothing particularly curious about it."

[402] "You do not? Observe the lamp-the chimney is broken in two places; they lie there as they fell. But see, the coffee-cup is absolutely smashed to powder."

[403] "Well," I said wearily, "I suppose some one must have stepped on it."

[404] "Exactly," said Poirot, in an odd voice. "Some one stepped on it."

[405] He rose from his knees, and walked slowly across to the mantelpiece, where he stood abstractedly fingering the ornaments, and straightening them-a trick of his when he was agitated.

[406] "Mon ami," he said, turning to me, "somebody stepped on that cup, grinding it to powder, and the reason they did so was either because it contained strychnine or-which is far more serious-because it did not contain strychnine!"

[407] I made no reply. I was bewildered, but I knew that it was no good asking him to explain. In a moment or two he roused himself, and went on with his investigations. He picked up the bunch of keys from the floor, and twirling them round in his fingers finally selected one, very bright and shining, which he tried in the lock of the purple despatch-case. It fitted, and he opened the box, but after a moment's hesitation, closed and relocked it, and slipped the bunch of keys, as well as the key that had originally stood in the lock, into his own pocket.

[408] "I have no authority to go through these papers. But it should be done-at once!"

[409] He then made a very careful examination of the drawers of the wash-stand. Crossing the room to the left-hand window, a round stain, hardly visible on the dark brown carpet, seemed to interest him particularly. He went down on his knees, examining it minutely-even going so far as to smell it.

[410] Finally, he poured a few drops of the coco into a test tube, sealing it up carefully. His next proceeding was to take out a little notebook.

[411] "We have found in this room," he said, writing busily, "six points of interest. Shall I enumerate them, or will you?"

[412] "Oh, you," I replied hastily.

[413] "Very well, then. One, a coffee-cup that has been ground into powder; two, a despatch-case with a key in the lock; three, a stain on the floor."

[414] "That may have been done some time ago," I interrupted.

[415] "No, for it is still perceptibly damp and smells of coffee. Four, a fragment of some dark green fabric-only a thread or two, but recognizable."

[416] "Ah!" I cried. "That was what you sealed up in the envelope."

[417] "Yes. It may turn out to be a piece of one of Mrs. Inglethorp's own dresses, and quite unimportant. We shall see. Five, *THIS!" With a dramatic gesture, he pointed to a large splash of candle grease on the floor by the writing-table. "It must have been done since yesterday, otherwise a good housemaid would have at once removed it with blotting-paper and a hot iron. One of my best hats once-but that is not to the point."

[418] "It was very likely done last night. We were very agitated. Or perhaps Mrs. Inglethorp herself dropped her candle."

[419] "You brought only one candle into the room?"

[420] "Yes. Lawrence Cavendish was carrying it. But he was very upset. He seemed to see something over here"-I indicated the mantelpiece-"that absolutely paralysed him."

[421] "That is interesting," said Poirot quickly. "Yes, it is suggestive"-his eye sweeping the whole length of the wall- "but it was not his candle that made this great patch, for you perceive that this is white grease; whereas Monsieur Lawrence's candle, which is still on the dressing-table, is pink. On the other hand, Mrs. Inglethorp had no candlestick in the room, only a reading-lamp."

[422] "Then," I said, "what do you deduce?"

[423] To which my friend only made a rather irritating reply, urging me to use my own natural faculties.

[424] "And the sixth point?" I asked. "I suppose it is the sample of coco."

[425] "No," said Poirot thoughtfully. "I might have included that in the six, but I did not. No, the sixth point I will keep to myself for the present."

[426] He looked quickly round the room. "There is nothing more to be done here, I think, unless"-he stared earnestly and long at the dead ashes in the grate. "The fire burns-and it destroys. But by chance-there might be-let us see!"

[427] Deftly, on hands and knees, he began to sort the ashes from the grate into the fender, handling them with the greatest caution. Suddenly, he gave a faint exclamation.

[428] "The forceps, Hastings!"

[429] I quickly handed them to him, and with skill he extracted a small piece of half charred paper.

[430] "There, mon ami!" he cried. "What do you think of that?"

[431] I scrutinized the fragment. This is an exact reproduction of it:

ll and[12]

[432] I was puzzled. It was unusually thick, quite unlike ordinary notepaper. Suddenly an idea struck me.

[433] "Poirot!" I cried. "This is a fragment of a will!"

[434] "Exactly."

[435] I looked up at him sharply.

[436] "You are not surprised?"

[437] "No," he said gravely, "I expected it."

[438] I relinquished the piece of paper, and watched him put it away in his case, with the same methodical care that he bestowed on everything. My brain was in a whirl. What was this complication of a will? Who had destroyed it? The person who had left the candle grease on the floor? Obviously. But how had anyone gained admission? All the doors had been bolted on the inside.

[439] "Now, my friend," said Poirot briskly, "we will go. I should like to ask a few questions of the parlourmaid-Dorcas, her name is, is it not?"

[440] We passed through Alfred Inglethorp's room, and Poirot delayed long enough to make a brief but fairly comprehensive examination of it. We went out through that door, locking both it and that of Mrs. Inglethorp's room as before.

[441] I took him down to the boudoir which he had expressed a wish to see, and went myself in search of Dorcas.

[442] When I returned with her, however, the boudoir was empty.

[443] "Poirot," I cried, "where are you?"

[444] "I am here, my friend."

[445] He had stepped outside the French window, and was standing, apparently lost in admiration, before the various shaped flower beds.

[446] "Admirable!" he murmured. "Admirable! What symmetry! Observe that crescent; and those diamonds-their neatness rejoices the eye. The spacing of the plants, also, is perfect. It has been recently done; is it not so?"

[447] "Yes, I believe they were at it yesterday afternoon. But come in-Dorcas is here."

[448] "Eh bien, eh bien![13] Do not grudge me a moment's satisfaction of the eye."

[449] "Yes, but this affair is more important."

[450] "And how do you know that these fine begonias are not of equal importance?"

[451] I shrugged my shoulders. There was really no arguing with him if he chose to take that line.

[452] "You do not agree? But such things have been. Well, we will come in and interview the brave Dorcas."

[453] Dorcas was standing in the boudoir, her hands folded in front of her, and her grey hair rose in stiff waves under her white cap. She was the very model and picture of a good old-fashioned servant.

[454] In her attitude towards Poirot, she was inclined to be suspicious, but he soon broke down her defences. He drew forward a chair.

"Pray be seated, mademoiselle."

"Thank you, sir."

[455] "You have been with your mistress many years, is it not so?"

[456] "Ten years, sir."

[457] "That is a long time, and very faithful service. You were much attached to her, were you not?"

[458] "She was a very good mistress to me, sir."

[459] "Then you will not object to answering a few questions. I put them to you with Mr. Cavendish's full approval."

[460] "Oh, certainly, sir."

[461] "Then I will begin by asking you about the events of yesterday afternoon. Your mistress had a quarrel?" 43»

[462] "Yes, sir. But I don't know that I ought--" Dorcas hesitated. Poirot looked at her keenly.

[463] "My good Dorcas, it is necessary that I should know every detail of that quarrel as fully as possible. Do not think that you are betraying your mistress's secrets. Your mistress lies dead, and it is necessary that we should know all-if we are to avenge her. Nothing can bring her back to life, but we do hope, if there has been foul play, to bring the murderer to justice."

[464] "Amen to that," said Dorcas fiercely. "And, naming no names, there's *ONE in this house that none of us could ever abide! And an ill day it was when first *HE darkened the threshold."

[465] Poirot waited for her indignation to subside, and then, resuming his business-like tone, he asked:

[466] "Now, as to this quarrel? What is the first you heard of it?"

[467] "Well, sir, I happened to be going along the hall outside yesterday--"

[468] "What time was that?"

[469] "I couldn't say exactly, sir, but it wasn't tea-time by a long way. Perhaps four o'clock-or it may have been a bit later. Well, sir, as I said, I happened to be passing along, when I heard voices very loud and angry in here. I didn't exactly mean to listen, but-well, there it is. I stopped. The door was shut, but the mistress was speaking very sharp and clear, and I heard what she said quite plainly. 'You have lied to me, and deceived me,' she said. I didn't hear what Mr. Inglethorp replied. He spoke a good bit lower than she did-but she answered: 'How dare you? I have kept you and clothed you and fed you! You owe everything to me! And this is how you repay me! By bringing disgrace upon our name!' Again I didn't hear what he said, but she went on: 'Nothing that you can say will make any difference. I see my duty clearly. My mind is made up. You need not think that any fear of publicity, or scandal between husband and wife will deter me.' Then I thought I heard them coming out, so I went off quickly."

[470] "You are sure it was Mr. Inglethorp's voice you heard?"

[471] "Oh, yes, sir, whose else's could it be?"

[472] "Well, what happened next?"

[473] "Later, I came back to the hall; but it was all quiet. At five o'clock, Mrs. Inglethorp rang the bell and told me to bring her a cup of tea-nothing to eat-to the boudoir. She was looking dreadful-so white and upset. 'Dorcas,' she says, 'I've had a great shock.' 'I'm sorry for that, m'm,' I says. 'You'll feel better after a nice hot cup of tea, m'm.' She had something in her hand. I don't know if it was a letter, or just a piece of paper, but it had writing on it, and she kept staring at it, almost as if she couldn't believe what was written there. She whispered to herself, as though she had forgotten I was there: 'These few words-and everything's changed.' And then she says to me: 'Never trust a man, Dorcas, they're not worth it!' I hurried off, and got her a good strong cup of tea, and she thanked me, and said she'd feel better when she'd drunk it. 'I don't know what to do,' she says. 'Scandal between husband and wife is a dreadful thing, Dorcas. I'd rather hush it up if I could.' Mrs. Cavendish came in just then, so she didn't say any more."

[474] "She still had the letter, or whatever it was, in her hand?" "Yes, sir."

[475] "What would she be likely to do with it afterwards?"

[476] "Well, I don't know, sir, I expect she would lock it up in that purple case of hers."

[477] "Is that where she usually kept important papers?"

[478] "Yes, sir. She brought it down with her every morning, and took it up every night."

[479] "When did she lose the key of it?"

[480] "She missed it yesterday at lunch-time, sir, and told me to look carefully for it. She was very much put out about it."

[481] "But she had a duplicate key?"

[482] "Oh, yes, sir."

[483] Dorcas was looking very curiously at him and, to tell the truth, so was I. What was all this about a lost key? Poirot smiled.

[484] "Never mind, Dorcas, it is my business to know things. Is this the key that was lost?" He drew from his pocket the key that he had found in the lock of the despatch-case upstairs.

[485] Dorcas's eyes looked as though they would pop out of her head.

[486] "That's it, sir, right enough. But where did you find it? I looked everywhere for it."

[487] "Ah, but you see it was not in the same place yesterday as it was to-day. Now, to pass to another subject, had your mistress a dark green dress in her wardrobe?"

[488] Dorcas was rather startled by the unexpected question.

[489] "No, sir."

"Are you quite sure?"

"Oh, yes, sir."

[490] "Has anyone else in the house got a green dress?"

[491] Dorcas reflected.

[492] "Miss Cynthia has a green evening dress."

[493] "Light or dark green?"

[494] "A light green, sir; a sort of chiffon, they call it."

[495] "Ah, that is not what I want. And nobody else has anything green?"

[496] "No, sir-not that I know of."

[497] Poirot's face did not betray a trace of whether he was disappointed or otherwise. He merely remarked:

[498] "Good, we will leave that and pass on. Have you any reason to believe that your mistress was likely to take a sleeping powder last night?"

[499] "Not *LAST night, sir, I know she didn't."

[500] "Why do you know so positively?"

[501] "Because the box was empty. She took the last one two days ago, and she didn't have any more made up."

[502] "You are quite sure of that?"

[503] "Positive, sir."

[504] "Then that is cleared up! By the way, your mistress didn't ask you to sign any paper yesterday?"

[505] "To sign a paper? No, sir."

[506] "When Mr. Hastings and Mr. Lawrence came in yesterday evening, they found your mistress busy writing letters. I suppose you can give me no idea to whom these letters were addressed?"

[507] "I'm afraid I couldn't, sir. I was out in the evening. Perhaps Annie could tell you, though she's a careless girl. Never cleared the coffee-cups away last night. That's what happens when I'm not here to look after things."

[508] Poirot lifted his hand.

[509] "Since they have been left, Dorcas, leave them a little longer, I pray you. I should like to examine them."

[510] "Very well, sir."

[511] "What time did you go out last evening?"

[512] "About six o'clock, sir."

[513] "Thank you, Dorcas, that is all I have to ask you." He rose and strolled to the window. "I have been admiring these flower beds. How many gardeners are employed here, by the way?"

[514] "Only three now, sir. Five, we had, before the war, when it was kept as a gentleman's place should be. I wish you could have seen it then, sir. A fair sight it was. But now there's only old Manning, and young William, and a new-fashioned woman gardener in breeches and such-like. Ah, these are dreadful times!"

[515] "The good times will come again, Dorcas. At least, we hope so. Now, will you send Annie to me here?"

[516] "Yes, sir. Thank you, sir."

[517] "How did you know that Mrs. Inglethorp took sleeping powders?" I asked, in lively curiosity, as Dorcas left the room. "And about the lost key and the duplicate?"

[518] "One thing at a time. As to the sleeping powders, I knew by this." He suddenly produced a small cardboard box, such as chemists use for powders.

[519] "Where did you find it?"

[520] "In the wash-stand drawer in Mrs. Inglethorp's bedroom. It was Number Six of my catalogue."

[521] "But I suppose, as the last powder was taken two days ago, it is not of much importance?"

[522] "Probably not, but do you notice anything that strikes you as peculiar about this box?"

[523] I examined it closely.

[524] "No, I can't say that I do."

[525] "Look at the label."

[526] I read the label carefully: " 'One powder to be taken at bedtime, if required. Mrs. Inglethorp.' No, I see nothing unusual."

[527] "Not the fact that there is no chemist's name?"

[528] "Ah!" I exclaimed. "To be sure, that is odd!"

[529] "Have you ever known a chemist to send out a box like that, without his printed name?"

[530] "No, I can't say that I have."

[531] I was becoming quite excited, but Poirot damped my ardour by remarking:

[532] "Yet the explanation is quite simple. So do not intrigue yourself, my friend."

[533] An audible creaking proclaimed the approach of Annie, so I had no time to reply.

[534] Annie was a fine, strapping girl, and was evidently labouring under intense excitement, mingled with a certain ghoulish enjoyment of the tragedy.

[535] Poirot came to the point at once, with a business-like briskness.

[536] "I sent for you, Annie, because I thought you might be able to tell me something about the letters Mrs. Inglethorp wrote last night. How many were there? And can you tell me any of the names and addresses?"

[537] Annie considered.

[538] "There were four letters, sir. One was to Miss Howard, and one was to Mr. Wells, the lawyer, and the other two I don't think I remember, sir-oh, yes, one was to Ross's, the caterers in Tadminster. The other one, I don't remember."

[539] "Think," urged Poirot.

[540] Annie racked her brains in vain.

[541] "I'm sorry, sir, but it's clean gone. I don't think I can have noticed it."

[542] "It does not matter," said Poirot, not betraying any sign of disappointment. "Now I want to ask you about something else. There is a saucepan in Mrs. Inglethorp's room with some coco in it. Did she have that every night?"

[543] "Yes, sir, it was put in her room every evening, and she warmed it up in the night-whenever she fancied it."

[544] "What was it? Plain coco?"

[545] "Yes, sir, made with milk, with a teaspoonful of sugar, and two teaspoonfuls of rum in it."

[546] "Who took it to her room?"

[547] "I did, sir."

"Always?"

"Yes, sir."

"At what time?"

[548] "When I went to draw the curtains, as a rule, sir."

[549] "Did you bring it straight up from the kitchen then?"

[550] "No, sir, you see there's not much room on the gas stove, so Cook used to make it early, before putting the vegetables on for supper. Then I used to bring it up, and put it on the table by the swing door, and take it into her room later."

[551] "The swing door is in the left wing, is it not?"

"Yes, sir."

[552] "And the table, is it on this side of the door, or on the farther-servants' side?"

[553] "It's this side, sir."

[554] "What time did you bring it up last night?"

[555] "About quarter-past seven, I should say, sir."

[556] "And when did you take it into Mrs. Inglethorp's room?"

[557] "When I went to shut up, sir. About eight o'clock. Mrs. Inglethorp came up to bed before I'd finished."

[558] "Then, between 7.15 and 8 o'clock, the coco was standing on the table in the left wing?"

[559] "Yes, sir." Annie had been growing redder and redder in the face, and now she blurted out unexpectedly:

"And if there *WAS salt in it, sir, it wasn't me. I never took the salt near it."

[560] "What makes you think there was salt in it?" asked Poirot.

[561] "Seeing it on the tray, sir."

[562] "You saw some salt on the tray?"

[563] "Yes. Coarse kitchen salt, it looked. I never noticed it when I took the tray up, but when I came to take it into the mistress's room I saw it at once, and I suppose I ought to have taken it down again, and asked Cook to make some fresh. But I was in a hurry, because Dorcas was out, and I thought maybe the coco itself was all right, and the salt had only gone on the tray. So I dusted it off with my apron, and took it in."

[564] I had the utmost difficulty in controlling my excitement. Unknown to herself, Annie had provided us with an important piece of evidence. How she would have gaped if she had realized that her "coarse kitchen salt" was strychnine, one of the most deadly poisons known to mankind. I marvelled at Poirot's calm. His self-control was astonishing. I awaited his next question with impatience, but it disappointed me.

[565] "When you went into Mrs. Inglethorp's room, was the door leading into Miss Cynthia's room bolted?"

[566] "Oh! Yes, sir; it always was. It had never been opened."

[567] "And the door into Mr. Inglethorp's room? Did you notice if that was bolted too?"

[568] Annie hesitated.

[569] "I couldn't rightly say, sir; it was shut but I couldn't say whether it was bolted or not."

[570] "When you finally left the room, did Mrs. Inglethorp bolt the door after you?"

[571] "No, sir, not then, but I expect she did later. She usually did lock it at night. The door into the passage, that is."

[572] "Did you notice any candle grease on the floor when you did the room yesterday?"

[573] "Candle grease? Oh, no, sir. Mrs. Inglethorp didn't have a candle, only a reading-lamp."

[574] "Then, if there had been a large patch of candle grease on the floor, you think you would have been sure to have seen it?"

[575] "Yes, sir, and I would have taken it out with a piece of blotting-paper and a hot iron."

[576] Then Poirot repeated the question he had put to Dorcas:

[577] "Did your mistress ever have a green dress?"

"No, sir."

[578] "Nor a mantle, nor a cape, nor a-how do you call it?-a sports coat?"

[579] "Not green, sir."

[580] "Nor anyone else in the house?"

[581] Annie reflected.

"No, sir."

[582] "You are sure of that?"

"Quite sure."

[583] "Bien![14] That is all I want to know. Thank you very much."

[584] With a nervous giggle, Annie took herself creakingly out of the room. My pent-up excitement burst forth.

[585] "Poirot," I cried, "I congratulate you! This is a great discovery."

[586] "What is a great discovery?"

[587] "Why, that it was the coco and not the coffee that was poisoned. That explains everything! Of course it did not take effect until the early morning, since the coco was only drunk in the middle of the night."

[588] "So you think that the coco-mark well what I say, Hastings, the coco-contained strychnine?"

[589] "Of course! That salt on the tray, what else could it have been?"

[590] "It might have been salt," replied Poirot placidly.

[591] I shrugged my shoulders. If he was going to take the matter that way, it was no good arguing with him. The idea crossed my mind, not for the first time, that poor old Poirot was growing old. Privately I thought it lucky that he had associated with him some one of a more receptive type of mind.

[592] Poirot was surveying me with quietly twinkling eyes.

[593] "You are not pleased with me, mon ami?"

[594] "My dear Poirot," I said coldly, "it is not for me to dictate to you. You have a right to your own opinion, just as I have to mine."

[595] "A most admirable sentiment," remarked Poirot, rising briskly to his feet. "Now I have finished with this room. By the way, whose is the smaller desk in the corner?"

"Mr. Inglethorp's."

[596] "Ah!" He tried the roll top tentatively. "Locked. But perhaps one of Mrs. Inglethorp's keys would open it." He tried several, twisting and turning them with a practiced hand, and finally uttering an ejaculation of satisfaction.

[597] "Viola![15] It is not the key, but it will open it at a pinch." He slid back the roll top, and ran a rapid eye over the neatly filed papers. To my surprise, he did not examine them, merely remarking approvingly as he relocked the desk: "Decidedly, he is a man of method, this Mr. Inglethorp!"

[598] A "man of method" was, in Poirot's estimation, the highest praise that could be bestowed on any individual.

[599] I felt that my friend was not what he had been as he rambled on disconnectedly:

[600] "There were no stamps in his desk, but there might have been, eh, mon ami? There might have been? Yes"-his eyes wandered round the room-"this boudoir has nothing more to tell us. It did not yield much. Only this."

[601] He pulled a crumpled envelope out of his pocket, and tossed it over to me. It was rather a curious document. A plain, dirty looking old envelope with a few words scrawled across it, apparently at random. The following is a facsimile of it:

possessedI am possessedHe is possessedI am possessedpossessed[16]

Примечания:



3

Повышенный интерес публики к нашумевшему судебному процессу, известному в свое время как «преступление в Стайлзе», теперь несколько поубавился. Однако этот процесс приобрел широкую известность, и мой друг Пуаро, а также обитатели Стайлза попросили меня подробно изложить эту историю, надеясь таким образом заставить умолкнуть сенсационные слухи, которые все еще продолжают распространяться.



4

Вначале кратко об обстоятельствах, из-за которых я оказался связанным с этим трагическим происшествием.



5

В связи с ранением меня отправили с фронта в тыл, и после нескольких месяцев, проведенных в довольно унылых, мрачных госпиталях и наводящих тоску санаториях для послебольничного долечивания, я получил месячный отпуск по болезни. А поскольку у меня не было ни родных, ни близких друзей, я как раз пытался решить, что предпринять, когда случайно встретил Джона Кавендиша. Последние десять лет я встречался с ним крайне редко. Собственно говоря, я никогда особенно хорошо его не знал. Начать с того, что он старше меня лет на пятнадцать, хотя и не выглядел на свои сорок пять. В детстве я часто бывал в Стайлзе, имении в Эссексе, которое принадлежало его матери.



6

Но теперь, встретившись через столько лет, мы с удовольствием предались воспоминаниям о старых временах, и в результате Джон пригласил меня провести мой отпуск в Стайлзе.



32

Мисс Ховард пожала мне руку сердечной, почти болезненной хваткой. Мое первое впечатление — невероятно синие глаза на загорелом лице. Это была женщина лет сорока, с приятной внешностью и глубоким, почти мужским, громким голосом. Высокая, плотного сложения, и такие же под стать фигуре крепкие ноги в добротных, толстых башмаках. Ее речь, как я вскоре убедился, напоминала телефонный стиль.



33

— Сорняки лезут так быстро. Мне за ними никак не поспеть. Я и вас пристрою. Берегитесь!



34

— Рад быть хоть чем-нибудь полезен! — отозвался я.



35

— Не говорите так. Никогда не поверю.



36

— Вы циник, Эви, — смеясь, произнес Джон. — Где у нас сегодня чай — в доме или на лужайке?



37

— На лужайке. День слишком хорош, чтобы сидеть взаперти.



38

— Тогда пошли. Сегодня вы уже свое отработали. Пойдемте подкрепимся чаем.



39

— Ну что ж. — Мисс Ховард стянула садовые перчатки. — Пожалуй, я с вами согласна. — И она повела нас вокруг дома, к тому месту, где в тени платана был накрыт стол.



40

С плетеного стула поднялась женщина и сделала несколько шагов нам навстречу.



41

— Моя жена — Гастингс, — представил нас Джон.



42

Никогда не забуду моего первого впечатления от встречи с Мэри Кавендиш. Ее высокая, стройная фигура четко выделялась на фоне яркого солнечного света. В чудесных желтовато-карих глазах, каких я не встречал ни у одной женщины, будто сверкали искры тлеющего огня. От нее исходила сила глубокого покоя, и в то же время в этом изящном теле чувствовался неукротимый дух. Эта картина до сих пор ярка в моей памяти.



43

Мэри Кавендиш встретила меня несколькими приветливыми словами, произнесенными низким чистым голосом, и я опустился на плетеный стул, испытывая удовольствие от того, что принял приглашение Джона. Миссис Кавендиш угостила меня чаем. Несколько произнесенных ею фраз усилили мое первое впечатление от этой на редкость обворожительной женщины. Внимательный слушатель всегда стимулирует признательного рассказчика. Я стал в юмористическом тоне описывать отдельные эпизоды моего пребывания в санатории и льщу себя надеждой, что изрядно позабавил свою хозяйку. Джон хоть и славный парень, но блистательным собеседником его вряд ли назовешь.



44

В этот момент из дома через открытое французское окно донесся хорошо запомнившийся мне с детства голос:



45

— В таком случае, Алфред, вы напишете принцессе после чая, а леди Тэдминстер я завтра напишу сама. Или, может быть, нам стоит подождать известия от принцессы? В случае отказа леди Тэдминстер может открыть базар в первый день, а миссис Кросби — во второй. Да… потом еще герцогиня со школьным праздником.



46

Послышалось неразборчивое бормотание мужчины, а затем в ответ донесся повышенный голос миссис Инглторп:



47

— Да, конечно! После чая будет вполне хорошо. Вы так предусмотрительны, дорогой Алфред!



48

Французское окно распахнулось немного шире, и на лужайке появилась красивая седоволосая пожилая леди с властным лицом. За ней шел мужчина, в манерах которого чувствовалась почтительность.



49

Миссис Инглторп тепло меня встретила:



50

— Как замечательно, мистер Гастингс, снова видеть вас через столько лет! Алфред, дорогой! Это мистер Гастингс. Мистер Гастингс, это мой муж.



51

Я с нескрываемым любопытством смотрел на «дорогого Алфреда». Он, безусловно, производил впечатление чего-то инородного. Меня не удивило отношение Джона к его бороде. Это была самая длинная и самая черная борода, какую мне когда-либо доводилось видеть. Инглторп носил пенсне в золотой оправе, и у него было на редкость неподвижное лицо. Меня поразила мысль, что этот человек вполне естественно выглядел бы на сцене, но в реальной жизни он казался удивительно не на месте, звучал фальшивой нотой.



52

— Очень приятно, мистер Гастингс, — проговорил он глубоким, вкрадчивым голосом и подал руку, почти ничем не отличавшуюся от деревяшки. Затем повернулся к жене: — Эмили, дорогая, мне кажется, эта подушка несколько влажновата.



53

Миссис Инглторп лучезарно улыбнулась, и Алфред, демонстрируя нежную заботу, заменил подушку. Странное увлечение такой разумной во всем женщины!



54

С появлением мистера Инглторпа за столом воцарилась какая-то напряженность и завуалированное чувство недоброжелательности. Только мисс Ховард не старалась скрыть своих чувств. Между тем миссис Инглторп, казалось, не замечала ничего необычного. Ее говорливость ничуть не изменилась за прошедшие годы, речь лилась непрерываемым потоком, преимущественно о предстоящем в скором времени благотворительном базаре, который она сама организовала. Иногда миссис Инглторп обращалась к мужу, уточняя даты и время. Заботливая, внимательная манера Алфреда не менялась. Я сразу почувствовал к нему сильную антипатию. Вообще, я склонен считать, что мое первое впечатление обычно правильно и довольно проницательно.



55

Миссис Инглторп дала некоторые указания Эвлин Ховард. Между тем мистер Инглторп обратился ко мне своим почтительным тоном:



56

— Служба в армии — ваша постоянная профессия, мистер Гастингс?



57

— Нет. До войны я служил в «Ллойде».



58

— И вернетесь туда, когда все кончится?



59

— Возможно. Или начну что-нибудь совершенно новое.



60

Мэри Кавендиш повернулась ко мне:



328

Глава 4

Пуаро расследует



329

Дом в деревне, который занимали бельгийцы, находился довольно близко от парковой калитки. Можно было сэкономить время, отправившись туда по узкой тропинке, проложенной среди высокой травы. Это значительно сокращало путь. Я, конечно, пошел по этой тропинке и был уже почти у дома, когда мое внимание привлек бегущий мне навстречу человек. Это был мистер Инглторп. Где же он был все это время? И как собирался объяснить свое отсутствие?



330

— О господи! Это ужасно! — нетерпеливо бросился он ко мне. — Моя бедная жена! Я только сейчас узнал.



331

— Где вы были? — спросил я.



332

— Меня задержал Дэнди. Был уже час ночи, когда мы кончили работу. И тут я обнаружил, что забыл ключ. Мне не хотелось будить всех в доме, и Дэнди уложил меня у себя.



333

— Как вы узнали?



334

— Уилкинс постучал и сообщил Дэнди. Бедная моя Эмили! Такое самопожертвование! Такой благородный характер! Она постоянно себя перегружала, не щадила своих сил…



335

Меня охватило отвращение. Каким же омерзительным лицемером был этот человек!



336

— Мне надо спешить! — заторопился я, довольный тем, что он не спросил, куда я иду.



337

Через несколько минут я уже стучал в дверь «Листуэй коттедж». Не получив ответа, постучал снова. Окно над моей головой осторожно открылось, и выглянул сам Пуаро.



338

Увидев меня, он воскликнул от удивления. В нескольких словах я сообщил о случившемся и сказал, что хочу просить его помощи.



339

— Подождите, друг мой, сейчас я впущу вас в дом, и, пока буду одеваться, вы мне все расскажете.



340

Через несколько минут он открыл дверь, и я прошел за ним в комнату. Тут Пуаро усадил меня в кресло, и я поведал ему всю историю, ничего не утаивая и не опуская никаких обстоятельств, какими бы незначительными они ни казались. Он тем временем тщательно одевался.



341

Я рассказал о том, как проснулся; о последних словах миссис Инглторп; об отсутствии ее мужа; о ссоре, которая произошла за день до этого; о случайно услышанном мною обрывке разговора Мэри и ее свекрови; о недавней ссоре между миссис Инглторп и Эвлин Ховард и о намеках последней…



342

Вряд ли я говорил так четко и понятно, как мне того хотелось. Я часто повторялся, возвращался назад из-за какой-нибудь забытой детали. Пуаро по-доброму улыбнулся:



343

— Ваш разум в смятении? Не так ли? Не торопитесь, mon ami! Вы взволнованы, возбуждены. Это вполне естественно. Как только вы успокоитесь, мы с вами упорядочим все факты: каждый аккуратно поставим на свое место. Проверим и кое-что отбросим. Важные факты отложим в одну сторону; неважные… пуф-ф… — он надул щеки и довольно комично выдохнул, — отбросим прочь!



344

— Все это хорошо, — возразил я, — но как вы решите, что важно, а что нет? По-моему, это очень трудно.



345

Пуаро энергично затряс головой. Сейчас он тщательно приводил в порядок свои усы.



346

Один факт ведет к другому. Продолжим! Как выглядит следующий факт? Подходит? A merveille! Хорошо! Пойдем дальше! Следующий маленький факт… Подходит? Нет! Ах как странно! Чего-то не хватает… какого-то звена в цепи… Проверим. Поищем. И этот странный маленький факт, эта ничтожная маленькая деталь, которая раньше не подходила… Мы находим ей место! — Пуаро сделал экстравагантный жест. — Оказывается, он очень важен. Просто потрясающе!

— Да-а…



347

— Ах! — Пуаро так сурово погрозил мне пальцем, что я даже вздрогнул. — Берегитесь! Беда детективу, который скажет: «Это мелочь… Не имеет значения! Не подходит — значит, забудем об этом!» На таком пути детектива ожидает путаница и неразбериха. Все имеет значение!



348

— Я знаю. Вы всегда мне это говорили. Поэтому в моем рассказе я вдавался во все детали, независимо от того, казались они мне уместными или нет.



349

— И я вами доволен, друг мой! У вас хорошая память, и все факты вы сообщили мне подробно. Правда, я ничего не говорю о том порядке, в каком вы их излагали. Он был поистине плачевен. Но я принимаю во внимание ваше состояние — вы расстроены. К этому же отношу и то обстоятельство, что вы упустили один факт первостепенной важности.



350

— Какой же? — удивился я.



351

— Вы не сказали, хорошо ли вчера вечером миссис Инглторп поужинала.



352

Ничего не понимая, я уставился на него. Не иначе как война повлияла на мозги моего друга! Между тем он был занят чисткой своего пальто, прежде чем надеть его, и, казалось, полностью поглощен этим занятием.



353

— Не помню, — ответил я. — Но все равно, не вижу…



354

— Не видите? Но ведь это имеет первостепенное значение!



355

— Не понимаю почему! — заявил я, несколько уязвленный. — Насколько могу припомнить, миссис Инглторп ела вчера вечером немного. Она была явно расстроена, и это лишило ее аппетита, что естественно.



356

— Да, — задумчиво протянул Пуаро. — Вполне естественно.



357

Он открыл ящик, вынул небольшой чемоданчик, затем повернулся ко мне:



358

— Теперь я готов. Отправляемся в Стайлз и изучим все на месте. Извините, mon ami, вы одевались в спешке, у вас галстук немного сдвинут. Разрешите! — Ловким движением он поправил мой галстук. — Вот так! Теперь пошли!



359

Мы поспешили через деревню и повернули у входных ворот. Пуаро остановился на минуту и печально посмотрел на прекрасный обширный парк, все еще блестевший в утренней росе.



360

— Такая красота… Между тем бедная семья погружена в печаль, убита горем.



361

Говоря это, он проницательно смотрел на меня, и я почувствовал, что краснею под его настойчивым взглядом.



362

Действительно ли семья убита горем? Велика ли печаль, вызванная смертью миссис Инглторп? И тут я понял, что в Стайлзе отсутствует эмоциональная атмосфера горя. Умершая женщина не обладала даром пробуждать любовь. Ее смерть явилась шоком, несчастьем, но не вызвала большого сожаления.



363

Пуаро, казалось, читал мои мысли. Он мрачно кивнул.



364

— Вы правы, — сказал он. — Не похоже, чтобы эту семью связывали крепкие кровные узы. Миссис Инглторп была добра и щедра к этим Кавендишам, но она не являлась их родной матерью. Голос крови… Всегда помните это — голос крови!



365

— Пуаро, — попросил я, — мне очень интересно, скажите, почему вы хотели знать, хорошо ли поужинала вчера миссис Инглторп? Я все время верчу эту фразу в голове, но не вижу никакой связи.



366

Минуту-другую мы шли молча.



367

— Я могу вам это сказать, — наконец ответил Пуаро, — хотя, как вы знаете, не в моих привычках объяснять что-либо, пока дело не закончено. Видите ли, нынешнее заключение состоит в том, что миссис Инглторп умерла от отравления стрихнином, предположительно оказавшимся в ее кофе.

— Да!



368

— Ну так вот. В котором часу был подан кофе?



369

— Около восьми часов.



370

— Значит, она выпила его между восемью и восемью тридцатью. Конечно, ненамного позже. Между тем стрихнин — яд быстродействующий. Его действие сказалось бы очень скоро. Возможно, через час. Но в случае с миссис Инглторп симптомы не проявлялись до пяти часов утра, то есть девять часов! Однако плотный ужин, принятый приблизительно одновременно с ядом, мог задержать его действие, хотя и не настолько. И все-таки подобную возможность нужно иметь в виду. Но, судя по вашим словам, миссис Инглторп за ужином ела очень мало, а симптомы тем не менее не проявлялись до раннего утра. Странное обстоятельство, друг мой. Может быть, его объяснит вскрытие. А пока это следует запомнить.



371

Когда мы приблизились к дому, нас вышел встретить Джон. Лицо у него было осунувшимся и усталым.



372

— Это ужасное происшествие, мсье Пуаро, — сказал он. — Гастингс объяснил вам, что мы заинтересованы в том, чтобы не было никакой огласки?



373

— Я прекрасно понимаю.



374

— Видите ли, пока это всего лишь подозрение. Ничего определенного.



375

— Совершенно верно. Обычная мера предосторожности.



376

Джон повернулся ко мне и, вынув портсигар, зажег сигарету.



377

— Вы знаете, что этот тип Инглторп вернулся?



378

— Да. Я его встретил.



379

Джон бросил спичку в соседнюю куртину цветов. Это было слишком для чувств Пуаро! Он достал злосчастную спичку и аккуратно до конца ее сжег.



380

— Чертовски трудно решить, как к нему относиться, — продолжил Джон.



381

— Эта трудность просуществует недолго, — спокойно заявил Пуаро.



382

Джон выглядел озадаченным, хотя вполне понял значение такого загадочного замечания. Он подал мне два ключа, которые ему передал доктор Бауэрштейн.



383

— Покажите мсье Пуаро все, что он захочет увидеть.



384

— Комнаты заперты? — спросил Пуаро.



385

— Доктор Бауэрштейн счел это желательным.



386

Пуаро задумчиво кивнул:



387

— В таком случае он вполне уверен в своем предположении. Ну что ж, это облегчает нашу работу.



388

Вместе мы отправились в комнату, где произошла трагедия. Для удобства я прилагаю план комнаты миссис Инглторп и расположение в ней основной мебели.



389

Пуаро запер дверь изнутри и приступил к детальному осмотру. Он переходил от одного предмета к другому с проворством кузнечика. Я остался стоять у двери, боясь уничтожить какую-нибудь важную улику. Пуаро, однако, не оценил моего терпения.



390

— В чем дело, друг мой? — воскликнул он. — Почему вы там стоите… как это у вас говорится? Ах да! Почему застряли в двери?



391

Я объяснил, что опасаюсь уничтожить какие-либо важные следы.



392

— Следы? О чем вы говорите? В комнате побывала чуть ли не целая армия! Какие теперь можно найти следы? Нет-нет! Идите сюда и помогите мне в поисках. Я поставлю сюда мой чемоданчик; пока он мне не понадобится.



393

Пуаро поставил свой маленький чемоданчик на круглый столик у окна. Крайне опрометчиво! Незакрепленная крышка стола накренилась, и чемоданчик сполз на пол.



394

— Ну и стол! — воскликнул Пуаро. — Ах, друг мой, можно жить в большом доме и не иметь комфорта!



395

Высказавшись таким образом, он продолжил поиски.



396

На некоторое время его внимание привлек небольшой фиолетового цвета портфель с ключом в замке, стоявший на письменном столе. Он вынул ключик из замка и передал его мне. Я, однако, не увидел в нем ничего особенного. Это был обычный ключ с самодельным проволочным кольцом.



397

Затем Пуаро обследовал раму двери, которую мы ломали, и убедился в том, что она действительно была закрыта на засов изнутри. Оттуда он перешел к противоположной двери, ведущей в комнату Цинтии. Эта дверь, как я уже говорил, тоже была на задвижке. Пуаро открыл и закрыл ее несколько раз, проделав это с величайшей осторожностью. Задвижка работала бесшумно. Вдруг что-то в ней привлекло его внимание. Приглядевшись, он быстро вынул из своего чемоданчика пинцет и ловко вытащил из задвижки кусочек ткани, который тут же заклеил в маленький конверт.



398

На комоде стоял поднос со спиртовкой и маленькой кастрюлькой, в которой оставалось немного темной жидкости, а рядом с ней чашка с блюдцем. Содержимое чашки было выпито.



399

Удивительно, как я мог быть настолько невнимательным, что всего этого не заметил? А ведь это, несомненно, была важная улика! Пуаро осторожно опустил палец в кастрюльку, попробовал темную жидкость и скривился.



400

— Какао… кажется, с ромом. — Затем он перешел к нагромождению вещей на полу, где опрокинулся столик и валялись разбитая лампа для чтения, несколько книг, спички, связка ключей и разбросанные вокруг осколки кофейной чашки. — О, это любопытно! — произнес Пуаро.



401

— Должен признаться, не вижу ничего особенно интересного.



402

— Не видите? Обратите внимание на лампу. Ламповое стекло разбито на два куска, и они лежат там, где упали, а кофейная чашка разбита вдребезги и раздавлена почти в порошок.



403

— Ну, — отозвался я устало, — наверное, кто-то наступил на нее.



404

— Совершенно верно, — подтвердил странным тоном Пуаро. — Кто-то наступил на нее.



405

Он поднялся с колен и медленно прошел к камину, где некоторое время стоял с отсутствующим взглядом, прикасаясь пальцами к безделушкам и автоматически поправляя их. Привычка, свойственная Пуаро, когда он бывал возбужден.



406

— Mon ami, — наконец обратился Пуаро ко мне, — кто-то наступил на эту чашку и раздавил ее. И причина, почему он так поступил, заключается либо в том, что в ней был стрихнин, либо (что более серьезно) потому, что там стрихнина не было!



407

Я ничего не ответил. Я был просто ошеломлен, но знал, что просить его объяснить — бесполезно.

Через минуту-другую Пуаро очнулся от своих размышлений и продолжил обследование. Он поднял с пола связку ключей, перебирая их, выбрал наконец один блестящий ключик и попробовал его в замке фиолетового портфельчика. Ключ подошел. Пуаро открыл замок, но, секунду поколебавшись, снова запер. Связку ключей, а также ключ, бывший в замке, он спрятал в свой карман.



408

— У меня нет полномочий просматривать находящиеся тут бумаги. Но это должно быть сделано. И немедленно!



409

Потом он очень внимательно проверил ящички умывальника. Когда Пуаро пересекал комнату в сторону левого окна, его особенно заинтересовало круглое пятно, еле заметное на темно-коричневом ковре. Он опустился на колени, внимательно разглядывая его, даже понюхал.



410

Наконец налил несколько капель какао в пробирку, которую достал из своего чемоданчика, тщательно закупорил ее и спрятал. Затем вынул маленькую записную книжку.



411

— В этой комнате мы сделали шесть интересных находок, — сообщил Пуаро, быстро что-то записывая. — Перечислить их или вы сделаете это сами?



412

— О-о! Пожалуйста, перечислите! — поспешно попросил я.



413

— Ну что же, очень хорошо! Во-первых, растоптанная кофейная чашка; во-вторых, портфель с ключом в замке; в-третьих, пятно на полу.



414

— Оно могло быть там давно, — перебил я.



415

— Нет. Пятно все еще влажное и пахнет кофе. В-четвертых, найден фрагмент какой-то темно-зеленой ткани. Всего две-три нитки, но вполне узнаваемые.



416

— А-а! Так вот что вы заклеили в конверт! — воскликнул я.



417

— Да, может быть, это кусочек платья миссис Инглторп и не имеет никакого значения. Посмотрим! В-пятых, вот это! — Драматическим жестом он показал на большое пятно свечного стеарина на полу около письменного стола. — Должно быть, оно сделано вчера, в противном случае хорошая горничная сразу же убрала бы его с помощью горячего утюга и промокательной бумаги. Как-то раз одна из моих лучших шляп… Однако это не имеет значения.



418

— Скорее всего, это случилось прошлой ночью. Мы все были очень взволнованы. Или, может быть, миссис Инглторп сама уронила свечу.



419

— Вы принесли в комнату только одну свечу?



420

— Да. Ее нес Лоуренс Кавендиш. Но он был очень расстроен. И похоже, что-то увидел… Вон там! — Я показал на камин. — Что-то там буквально парализовало его!



421

— Интересно, — быстро откликнулся Пуаро. — Да, это наводит на размышления. — Он окинул взглядом всю стену. — Но это большое стеариновое пятно не от его свечи: здесь белый стеарин, тогда как свеча мсье Лоуренса, которая все еще стоит на туалетном столике, розового цвета. И вообще, в комнате миссис Инглторп нет свечей, только настольная лампа.



422

— В таком случае к какому выводу вы пришли? — полюбопытствовал я.



423

На это мой друг ответил лишь раздраженным замечанием, предлагая мне подумать самому.



424

— А шестая находка? — напомнил я. — Наверное, образец какао?



425

— Нет, — задумчиво отозвался Пуаро. — Я мог бы включить его в шестую, но не стану. Нет, шестую находку я пока подержу при себе.



426

Он быстро оглядел комнату. — Думаю, здесь нам больше нечего делать, разве что… — Он задумчиво уставился на остывший пепел в камине. — Огонь горит и разрушает. Но случайно… может быть… Давайте посмотрим!



427

Опустившись на колени, Пуаро стал проворно разгребать пепел, с величайшей осторожностью перекладывая на каминную решетку какие-то недогоревшие кусочки, и вдруг тихо воскликнул:



428

— Пинцет, Гастингс!



429

Я быстро подал ему пинцет, и он ловко вытащил из пепла маленький клочок полуобгорелой бумаги.



430

— Вот, mon ami! — закричал детектив. — Что вы об этом думаете?



431

Я внимательно рассмотрел найденный фрагмент. Вот его репродукция:



432

Я был озадачен. Бумага была необычно плотная, совершенно не похожая на почтовую. Неожиданно меня осенило.



433

— Пуаро! — закричал я. — Это же фрагмент завещания!



434

— Совершенно верно.



435

Я быстро взглянул на него:



436

— Вы не удивлены?



437

— Нет, — мрачно ответил он. — Даже ожидал этого.



438

Я вернул ему кусочек бумаги и пронаблюдал, как Пуаро спрятал его в свой чемоданчик с той же методичной осторожностью, с какой делал все. Голова моя пошла кругом. Что за осложнение с завещанием? Кто его уничтожил? Тот, кто оставил стеариновое пятно на полу? Очевидно… Но как он сюда проник? Все двери были закрыты изнутри.



439

— Теперь, друг мой, — быстро проговорил Пуаро, — пойдемте! Я хочу задать несколько вопросов горничной… Ее зовут Доркас, не так ли?



440

Мы прошли через комнату Алфреда Инглторпа, и Пуаро задержался в ней достаточно долго, сделав довольно-таки исчерпывающий осмотр. Потом мы вышли, заперев за собой дверь, как и в комнате миссис Инглторп.



441

Я проводил Пуаро вниз, в будуар, который он изъявил желание осмотреть, а сам отправился на поиски Доркас.



442

Однако, когда я вернулся, будуар оказался пуст.



443

— Пуаро! — позвал я. — Где вы?



444

— Я здесь, друг мой!



445

Через французское окно он вышел из комнаты и стоял, любуясь цветочными клумбами.



446

— Восхитительно! — бормотал Пуаро. — Восхитительно! Какая симметрия! Обратите внимание на этот полумесяц или на те ромбы… Их аккуратность радует глаз! Подбор растений превосходный! Их посадили недавно, не так ли?



447

— Да, по-моему, их сажали вчера после полудня. Да входите же! Доркас уже здесь.



448

— Eh bien, eh bien! Не сердитесь из-за минутной радости, которую я себе позволил.



449

— Да, но есть дело более важное!



450

— Почему вы думаете, что эти чудесные бегонии менее важны?



451

Я пожал плечами. Когда Пуаро в таком настроении, с ним просто невозможно разговаривать.



452

— Вы не согласны? Однако подобные случаи бывали. Ну хорошо! Давайте войдем и поговорим с преданной Доркас.



453

Доркас стояла в будуаре — руки сложены спереди, упругие аккуратные волны седых волос под белым чепцом — яркий пример образцовой прислуги прежних лет.



454

Поначалу она отнеслась к Пуаро с некоторой подозрительностью, но он быстро сумел расположить ее к себе.

— Прошу вас. — Детектив пододвинул ей стул. — Садитесь, мадемуазель!

— Благодарю вас, сэр.



455

— Вы провели с вашей хозяйкой много лет, не так ли?



456

— Десять лет, сэр.



457

— Это долгий срок и очень преданная служба! Вы были сильно привязаны к ней, не правда ли?



458

— Она была для меня очень хорошей госпожой, сэр.



459

— Тогда вы не будете возражать, если я задам вам (разумеется, с разрешения мистера Кавендиша) несколько вопросов?



460

— О, конечно, сэр!



461

— В таком случае я начну с расспросов о событиях, которые произошли вчера после полудня. Ваша хозяйка с кем-то ссорилась?



462

— Да, сэр. Но я не знаю, должна ли я… — Доркас заколебалась.

Пуаро пристально посмотрел на нее:



463

— Любезная Доркас, необходимо, чтобы я знал как можно подробнее об этой ссоре. Не думайте, что вы таким образом выдаете секреты вашей госпожи. Она мертва, и надо, чтобы мы знали все… если собираемся за нее отомстить. Ничто не может вернуть ее к жизни, но мы надеемся, если здесь было предательство, отдать убийцу под суд.



464

— Аминь! — с жаром откликнулась Доркас. — Не называя никого по имени, скажу — есть один в этом доме, кого никто из нас никогда терпеть не мог! То был черный час, когда его тень впервые упала на порог этого дома.



465

Пуаро подождал, пока ее возмущение уляжется, а потом деловым тоном продолжал спрашивать:



466

— Давайте вернемся к ссоре. Когда вы о ней услышали?



467

— Видите ли, сэр, мне вчера случилось проходить по холлу…



468

— В какое время это было?



469

— Я не могу сказать точно, сэр, но еще задолго до чая. Может, в четыре часа… а может, немного позже. Так вот, сэр, иду я, значит, и вдруг слышу голоса, очень громкие и сердитые. Не то чтобы я собиралась слушать… но так уж случилось. Я остановилась. Дверь была закрыта, но госпожа говорила очень резко и громко, и мне ясно было слышно, что она говорит. «Вы мне лгали, вы обманули меня!» — сказала она. Я не слышала, что ответил мистер Инглторп. Он говорил гораздо тише, чем она… но миссис Инглторп ответила: «Как вы смеете? Я содержала, одевала и кормила вас! Вы обязаны мне всем! И вот как вы мне отплатили! Принеся позор нашему имени!» Я опять не услышала, что он сказал, но она продолжала: «Что бы вы ни говорили, это не имеет значения. Я отчетливо вижу свой долг. Я все решила. Не думайте, что страх перед оглаской или скандал между мужем и женой смогут удержать меня». Потом мне показалось, что они выходят, и я быстро ушла.



470

— Вы уверены, что слышали голос именно мистера Инглторпа?



471

— О да, сэр! Чей же еще голос это мог быть?



472

— Ну а что случилось потом?



473

— Позже я вернулась в холл, но все было тихо. В пять часов миссис Инглторп позвонила в колокольчик и попросила меня принести в будуар чашку чаю… Никакой еды… только чай. Выглядела она ужасно — такая бледная и расстроенная. «Доркас, — сказала она, — я пережила большой шок». — «Мне очень жаль, мэм, — ответила я. — Но вы почувствуете себя лучше, мэм, после чашки крепкого горячего чая!» Она держала что-то в руке. Я не знаю, было это письмо или просто листок бумаги, но на нем было что-то написано, и госпожа все время смотрела на этот листок, как будто не могла поверить своим глазам. «Всего несколько слов, — прошептала она, будто забыла, что я рядом, — и все изменилось!» А потом она мне вдруг и говорит: «Никогда не верьте мужчинам, Доркас! Они этого не стоят!» Я поспешила уйти и принесла ей чашку хорошего крепкого чая. Миссис Инглторп меня поблагодарила и сказала, что, наверное, почувствует себя лучше, когда его выпьет. «Я не знаю, что делать, — поделилась она. — Скандал между мужем и женой — ужасная вещь, Доркас! Если бы я могла, то лучше бы все это замяла». Тут вошла миссис Кавендиш, и госпожа больше ничего не сказала.



474

— У нее в руке все еще было письмо или какая-то бумажка?

— Да, сэр.



475

— Как вы думаете, что она сделала потом с этим письмом?



476

— Гм… я не знаю, сэр. Может, заперла его в свой фиолетовый портфель.



477

— В нем она обычно держала важные бумаги?



478

— Да, сэр. Каждое утро приносила его с собой и каждый вечер брала наверх.



479

— Когда она потеряла от него ключ?



480

— Вчера в полдень заметила, что ключа нет, и велела, чтобы я хорошенько его поискала. Она очень рассердилась.



481

— Но у нее был дубликат?



482

— О да, сэр!



483

Доркас с большим удивлением смотрела на Пуаро. По правде говоря, я тоже. Как он узнал про потерянный ключ? Пуаро улыбнулся:



484

— Это неважно, Доркас! Знать — моя обязанность. Вот этот ключ был потерян? — И он вынул из своего кармана ключ, который нашел наверху, в замке портфеля.



485

Доркас смотрела на него так, что казалось, ее глаза вот-вот выскочат из орбит.



486

— Да, сэр, это действительно он. Где вы его нашли? Я его везде искала.



487

— О-о! Видите ли, вчера он был не на том месте, где оказался сегодня. А теперь давайте перейдем к другому вопросу. У вашей хозяйки было темно-зеленое платье?



488

Такой неожиданный вопрос крайне озадачил Доркас.



489

— Нет, сэр.

— Вы вполне уверены?

— О да, сэр.



490

— Есть у кого-нибудь другого в доме зеленое платье?



491

Доркас задумалась.



492

— У мисс Цинтии есть зеленое вечернее платье.



493

— Светло- или темно-зеленое?



494

— Светло-зеленое, сэр. Из материи, которая называется шифон.



495

— О, это не то, что мне нужно. И ни у кого другого в доме нет ничего зеленого?



496

— Нет, сэр… я такого не знаю.



497

По лицу Пуаро нельзя было прочитать, огорчило его это или нет. Он только заметил:



498

— Хорошо, оставим наряды в покое и продолжим наш разговор. Есть ли у вас основания думать, что ваша госпожа прошлой ночью принимала снотворные порошки?



499

— Прошлой ночью нет, сэр. Я знаю, что прошлой ночью не принимала.



500

— Почему вы так уверены?



501

— Потому что коробочка была пустая. Последний порошок она приняла два дня назад и больше не заказывала.



502

— Вы в этом вполне уверены?



503

— Конечно, сэр.



504

— Тогда этот вопрос ясен. Между прочим, вчера ваша госпожа не просила вас подписать какую-нибудь бумагу?



505

— Подписать бумагу? Нет, сэр.



506

— Вчера, когда пришли мистер Гастингс и мистер Лоуренс, ваша хозяйка писала письма. Вы не могли бы сказать, кому они были адресованы?



507

— Боюсь, не могла бы, сэр. Вечером меня не было. Может, вам это скажет Анни, хотя она легкомысленная и небрежная девушка. Так и не убрала вчера вечером кофейные чашки. Вот так и случается каждый раз, когда меня нет, чтобы за всем присмотреть!



508

Пуаро предостерегающе поднял руку:



509

— Раз чашки не были убраны, Доркас, прошу вас, пусть они еще постоят. Я хочу их посмотреть.



510

— Очень хорошо, сэр.



511

— В котором часу вчера вы ушли?



512

— Около шести часов, сэр.



513

— Благодарю вас, Доркас! Это все, о чем я хотел вас просить. — Он встал и подошел к окну. — Я восторгался этими цветами. Между прочим, сколько вы нанимаете садовников?



514

— Теперь только троих, сэр. До войны их было пять. Раньше все было, как и положено в доме джентльмена. Вам бы тогда посмотреть, сэр! Все было прекрасно. А теперь только старый Мэннинг и молодой Уильям. Да еще новомодная садовница… в брюках и все такое. Ах, скверные времена, сэр!



515

— Хорошие времена снова вернутся, Доркас! Во всяком случае, будем надеяться. Не пришлете ли вы ко мне Анни?



516

— Да, сэр. Благодарю вас, сэр.



517

— Как вы узнали, что миссис Инглторп принимала снотворные порошки? — живо полюбопытствовал я, как только Доркас вышла из комнаты. — И об утерянном ключе, и о существовании дубликата?



518

— Давайте по порядку. Что касается снотворного порошка, то я узнал о нем из этого. — Он показал мне маленькую картонную коробочку, какие аптекари используют для порошков.



519

— Где вы ее нашли?



520

— В ящичке умывальника в спальне миссис Инглторп. Это и была шестая находка в моем списке.



521

— Но так как последний порошок был использован два дня назад, то, полагаю, это не имеет большого значения?



522

— Возможно. Однако вы не видите ничего странного в этой коробочке?



523

Я внимательно осмотрел ее.



524

— Нет. Не вижу.



525

— Взгляните на наклейку.



526

Я внимательно прочитал наклейку: «Один порошок перед сном по мере надобности. Миссис Инглторп».

— Нет, и тут ничего необычного.



527

— Даже в том факте, что нет фамилии аптекаря?



528

— О! — воскликнул я. — Действительно странно!



529

— Видели вы когда-нибудь, чтобы аптекарь прислал такую вот коробочку без своей напечатанной фамилии?



530

— Нет, пожалуй, не видел.



531

Я заволновался, но Пуаро остудил мой пыл, заметив:



532

— Тем не менее все очень просто. Так что не стоит делать из этого загадки.



533

У меня не было времени ответить на его замечание, так как послышавшийся скрип башмаков возвестил о приближении Анни.



534

Это была рослая, крепкая девушка, которая явно находилась в сильном возбуждении, смешанном с определенной долей отвратительного чувства удовольствия от произошедшей в доме трагедии.



535

Пуаро сразу перешел к сути дела:



536

— Я послал за вами, Анни, полагая, что вы можете рассказать мне что-нибудь о письмах, которые миссис Инглторп отправила вчера вечером. Сколько их было? Не запомнили ли вы фамилии и адреса?



537

Анни подумала.



538

— Всего было четыре письма, сэр. Одно — мисс Ховард, другое — адвокату, мистеру Уэллсу, а кому еще два — я, кажется, не помню… О да, сэр! Третье было адресовано поставщикам Россам в Тэдминстер. Четвертого не припомню.



539

— Подумайте, — настаивал Пуаро.



540

Однако Анни напрасно напрягала свои мозги.



541

— Извините, сэр, но я начисто забыла. Наверное, не обратила на него внимания.



542

— Это не имеет значения, — заявил Пуаро, ничем не выдавая своего разочарования. — А теперь хочу спросить вас о другом. В комнате миссис Инглторп я заметил маленькую кастрюльку с остатками какао. Она пила его каждую ночь?



543

— Да, сэр. Какао подавали в ее комнату каждый вечер, и миссис Инглторп сама разогревала его ночью… когда ей хотелось.



544

— Что в нем было? Только какао?



545

— Да, сэр, с молоком, чайной ложкой сахара и двумя чайными ложками рома.



546

— Кто приносил какао в комнату миссис Инглторп?



547

— Я, сэр.

— Всегда?

— Да, сэр.

— В какое время?



548

— Обычно когда приходила задергивать шторы, сэр.



549

— Вы приносили его прямо с кухни?



550

— Нет, сэр. Видите ли, на газовой плите не так много места, поэтому кухарка обычно готовила какао заранее, перед тем как поставить овощи на ужин. Я приносила какао наверх, ставила на столик возле вращающейся двери и вносила в ее комнату позже.



551

— Вращающаяся дверь находится в левом крыле, не так ли?

— Да, сэр.



552

— А столик находится по эту сторону двери или на стороне прислуги?



553

— По эту сторону, сэр.



554

— В какое время вы принесли какао вчера?



555

— По-моему, сэр, в четверть восьмого.



556

— И когда внесли его в комнату миссис Инглторп?



557

— Когда пошла задвигать шторы, сэр. Около восьми часов. Миссис Инглторп поднялась наверх, в спальню, прежде чем я кончила.



558

— Значит, между семью пятнадцатью и восемью часами какао стояло на столике в левом крыле?



559

— Да, сэр. — Анни краснела все больше и больше, и наконец у нее неожиданно вырвалось: — И если в нем оказалась соль, это не моя вина, сэр! Соли я и близко к какао не подносила!



560

— Почему вы думаете, что в какао была соль? — спросил Пуаро.



561

— Я увидела ее на подносе, сэр.



562

— Вы видели соль на подносе?



563

— Да. Похоже, это была крупная кухонная соль. Я не заметила ее, когда принесла поднос, но когда пришла, чтобы отнести его в комнату хозяйки, то сразу заметила эту соль. Наверное, нужно было отнести какао обратно и попросить кухарку приготовить свежее, но я торопилась, потому что Доркас ушла, и подумала, что, может, с какао все в порядке, а соль просто как-то попала на поднос. Так что я вытерла поднос фартуком и внесла какао в комнату.



564

Я с огромным трудом сдерживал волнение. Сама того не зная, Анни сообщила нам очень важную улику. Как бы она удивилась, если бы поняла, что «крупная кухонная соль» была стрихнином, одним из страшнейших ядов, известных человечеству. Меня поразило спокойствие Пуаро. Его самоконтроль был поразительным. Я с нетерпением ждал следующего вопроса, однако он меня разочаровал.



565

— Когда вы вошли в комнату миссис Инглторп, дверь, ведущая в комнату мисс Цинтии, была заперта на засов?



566

— О да, сэр! Она всегда заперта. Ее никогда не открывали.



567

— А дверь в комнату мистера Инглторпа? Вы не заметили, была ли она заперта на засов?



568

Анни заколебалась:



569

— Не могу сказать точно, сэр. Она была закрыта, но заперта ли на засов, не знаю.



570

— Когда вы ушли наконец из комнаты, закрыла ли миссис Инглторп за вами дверь на засов?



571

— Нет, сэр, не тогда, но думаю, сделала это позже. Она всегда запирала ее на ночь. Я хочу сказать, запирала дверь в коридор.



572

— Вчера, убирая комнату, вы не заметили стеаринового пятна по полу?



573

— Пятно стеарина? О нет, сэр. У миссис Инглторп не было свечи, только настольная лампа.



574

— В таком случае, если бы на полу было большое стеариновое пятно от свечи, полагаю, вы его обязательно заметили бы?



575

— Да, сэр, и убрала бы с помощью куска промокательной бумаги и горячего утюга.



576

Затем Пуаро повторил вопрос, который уже задавал Доркас:



577

— У вашей госпожи было зеленое платье?

— Нет, сэр.



578

— Ни накидки, ни пелерины, ни — как это называется — спортивного пальто?



579

— Не зеленого цвета, сэр.



580

— И ни у кого другого в доме?



581

Анни задумалась.

— Нет, сэр.



582

— Вы в этом уверены?

— Вполне уверена.



583

— Bien! Это все, что я хотел знать. Большое спасибо.



584

С нервным смешком, скрипя на каждом шагу башмаками, Анни вышла из комнаты. Мое с трудом сдерживаемое возбуждение вырвалось наружу.



585

— Пуаро! — закричал я. — Поздравляю вас! Это великое открытие.



586

— Что именно?



587

— То, что не кофе, а какао было отравлено. Это все объясняет! Конечно, яд не подействовал до раннего утра, потому что какао было выпито лишь посреди ночи.



588

— Значит, вы полагаете, что именно какао (хорошо запомните мои слова, Гастингс, именно какао!) содержало стрихнин?



589

— Разумеется! Соль на подносе… Что это еще могло быть?



590

— Это могла быть соль, — спокойно ответил Пуаро.



591

Я пожал плечами. Не было никакого смысла с ним спорить, если он был склонен воспринимать это таким образом. У меня (уже не впервые) мелькнула мысль, что бедняга Пуаро постарел, и я подумал, как важно, что он общается с человеком, мышление которого более восприимчиво.



592

Пуаро спокойно смотрел на меня; в глазах у него светились искорки.



593

— Вы недовольны мною, mon ami?



594

— Мой дорогой Пуаро, — холодно произнес я. — Мне не подобает вам диктовать. Вы имеете право на свою точку зрения, так же как и я — на мою.



595

— В высшей степени справедливое замечание, — улыбнулся Пуаро, быстро поднимаясь на ноги. — Я покончил с этой комнатой. Между прочим, чей это меньший по размеру стол-бюро там, в углу?

— Мистера Инглторпа.



596

— О-о! — Пуаро попытался утопить покатую крышку и открыть бюро. — Заперто! Может быть, его откроет один из ключей миссис Инглторп?

Он попробовал несколько ключей из связки, поворачивая и крутя их опытной рукой. И наконец радостно воскликнул:



597

— Voila! Ключ другой, но открыть стол им можно! — Он откатил назад крышку и быстрым взглядом окинул аккуратно сложенные бумаги. Но, к моему удивлению, не стал их просматривать. Лишь, запирая бюро, с похвалой заметил: — Этот мистер Инглторп, несомненно, любит порядок и систему.



598

В устах Пуаро это была величайшая похвала, какой можно удостоить человека.



599

Он продолжил что-то отрывисто и бессвязно бормотать, а я опять подумал, что мой бедный друг уже не тот, каким был прежде.



600

— В его столе не было марок… но могли быть… Не так ли, mon ami? Могли быть? Да, могли. Ну что же… — Пуаро оглядел комнату еще раз. — Будуар больше ничего не может нам сказать. Он открыл нам немного. Только это.



601

Пуаро вынул из кармана смятый конверт и передал его мне. Это была довольно странная находка. Обычный старый, грязный конверт, на котором было беспорядочно нацарапано несколько слов. Вот так это выглядело:



1

Метод определения сложности текста "по словарному запасу", конечно не конечная истина.

Но хочется иметь какой-то ориентир - пришлось написать 'прогу'.

До 1 учебные "адаптированные" тексты. Сложность выше 6 - не встречал.

Примеры:

Для начала, двуязычные книги сделанные w_cat:

"Новые приключения Великолепной Пятерки" [with w_cat] - 0,9

"Племянник чародея" [with W_cat] - 1,2

"Дом ста дорог" [with w_cat] - 1,3

"Этаж смерти" [with W_cat] - 1,9

И, для сравниния, просто известные книги:

Dorothy Edwards "My Naughty Little Sister" - 0,2

Oscar Wilde "The Canterville Ghost" - 0,9

Stevenson "Treasure island" - 2,0

Austen "Pride and Prejudice" - 2,0

Twain "The Adventures of Huckleberry Finn" - 2,0

William Somerset Maugham "Theatre" - 2,1

Oscar Wilde "The Picture of Dorian Gray" - 2,3

Stevenson "The Black Arrow" - 2,3

Twain "The Adventures of Tom Sawyer" - 2,4

William Somerset Maugham "The Moon and Sixpence" - 2,4

Charles Dickens "A Tale of Two Cities" - 3,2

Charles Dickens "The Adventures of Oliver Twist" - 3,3

Charles Dickens "Great Expectations" - 3,5

Charles Dickens "Dombey and Son" - 4,6

Sir Walter Scott "Ivanhoe" - 4,8

W_cat.



10

Посмотрим (фр.).



11

Великолепно! (фр.)



12

«…ие и» (англ.).



13

Хорошо, хорошо! (фр.)



14

Хорошо! (фр.)



15

Вот! (фр.)



16

В английском языке слово «possessed» имеет два значения: 1) владеющий; 2) одержимый. Таким образом, надпись на конверте можно перевести как «Я владею… Он владеет…» или как «Я одержима… Он одержим…».









Главная | Контакты | Нашёл ошибку | Прислать материал | Добавить в избранное

Все материалы представлены для ознакомления и принадлежат их авторам.