Онлайн библиотека PLAM.RU


[602] Chapter V. "It Isn't Strychnine, Is It?"

[603] "Where did you find this?" I asked Poirot, in lively curiosity.

[604] "In the waste-paper basket. You recognise the handwriting?"

[605] "Yes, it is Mrs. Inglethorp's. But what does it mean?"

[606] Poirot shrugged his shoulders.

[607] "I cannot say-but it is suggestive."

[608] A wild idea flashed across me. Was it possible that Mrs. Inglethorp's mind was deranged? Had she some fantastic idea of demoniacal possession? And, if that were so, was it not also possible that she might have taken her own life?

[609] I was about to expound these theories to Poirot, when his own words distracted me.

[610] "Come," he said, "now to examine the coffee-cups!"

[611] "My dear Poirot! What on earth is the good of that, now that we know about the coco?"

[612] "Oh, la la![17] That miserable coco!" cried Poirot flippantly.

He laughed with apparent enjoyment, raising his arms to heaven in mock despair, in what I could not but consider the worst possible taste.

[613] "And, anyway," I said, with increasing coldness, "as Mrs. Inglethorp took her coffee upstairs with her, I do not see what you expect to find, unless you consider it likely that we shall discover a packet of strychnine on the coffee tray!"

[614] Poirot was sobered at once.

[615] "Come, come, my friend," he said, slipping his arms through mine. "Ne vous fachez pas![18] Allow me to interest myself in my coffee-cups, and I will respect your coco. There! Is it a bargain?"

[616] He was so quaintly humorous that I was forced to laugh; and we went together to the drawing-room, where the coffee-cups and tray remained undisturbed as we had left them.

[617] Poirot made me recapitulate the scene of the night before, listening very carefully, and verifying the position of the various cups.

[618] "So Mrs. Cavendish stood by the tray-and poured out. Yes. Then she came across to the window where you sat with Mademoiselle Cynthia. Yes. Here are the three cups. And the cup on the mantel-piece, half drunk, that would be Mr. Lawrence Cavendish's. And the one on the tray?"

[619] "John Cavendish's. I saw him put it down there."

[620] "Good. One, two, three, four, five-but where, then, is the cup of Mr. Inglethorp?"

[621] "He does not take coffee."

[622] "Then all are accounted for. One moment, my friend."

[623] With infinite care, he took a drop or two from the grounds in each cup, sealing them up in separate test tubes, tasting each in turn as he did so. His physiognomy underwent a curious change. An expression gathered there that I can only describe as half puzzled, and half relieved.

[624] "Bien!" he said at last. "It is evident! I had an idea-but clearly I was mistaken. Yes, altogether I was mistaken. Yet it is strange. But no matter!"

[625] And, with a characteristic shrug, he dismissed whatever it was that was worrying him from his mind. I could have told him from the beginning that this obsession of his over the coffee was bound to end in a blind alley, but I restrained my tongue. After all, though he was old, Poirot had been a great man in his day.

[626] "Breakfast is ready," said John Cavendish, coming in from the hall. "You will breakfast with us, Monsieur Poirot?"

[627] Poirot acquiesced. I observed John. Already he was almost restored to his normal self. The shock of the events of the last night had upset him temporarily, but his equable poise soon swung back to the normal. He was a man of very little imagination, in sharp contrast with his brother, who had, perhaps, too much.

[628] Ever since the early hours of the morning, John had been hard at work, sending telegrams-one of the first had gone to Evelyn Howard-writing notices for the papers, and generally occupying himself with the melancholy duties that a death entails.

[629] "May I ask how things are proceeding?" he said. "Do your investigations point to my mother having died a natural death- or-or must we prepare ourselves for the worst?"

[630] "I think, Mr. Cavendish," said Poirot gravely, "that you would do well not to buoy yourself up with any false hopes. Can you tell me the views of the other members of the family?"

[631] "My brother Lawrence is convinced that we are making a fuss over nothing. He says that everything points to its being a simple case of heart failure."

[632] "He does, does he? That is very interesting-very interesting," murmured Poirot softly. "And Mrs. Cavendish?"

[633] A faint cloud passed over John's face.

[634] "I have not the least idea what my wife's views on the subject are."

[635] The answer brought a momentary stiffness in its train. John broke the rather awkward silence by saying with a slight effort:

[636] "I told you, didn't I, that Mr. Inglethorp has returned?"

[637] Poirot bent his head.

[638] "It's an awkward position for all of us. Of course one has to treat him as usual-but, hang it all, one's gorge does rise at sitting down to eat with a possible murderer!"

[639] Poirot nodded sympathetically.

"I quite understand. It is a very difficult situation for you, Mr. Cavendish. I would like to ask you one question. Mr. Inglethorp's reason for not returning last night was, I believe, that he had forgotten the latch-key. Is not that so?"

"Yes."

[640] "I suppose you are quite sure that the latch-key *WAS forgotten-that he did not take it after all?"

[641] "I have no idea. I never thought of looking. We always keep it in the hall drawer. I'll go and see if it's there now."

[642] Poirot held up his hand with a faint smile.

[643] "No, no, Mr. Cavendish, it is too late now. I am certain that you would find it. If Mr. Inglethorp did take it, he has had ample time to replace it by now."

[644] "But do you think--"

[645] "I think nothing. If anyone had chanced to look this morning before his return, and seen it there, it would have been a valuable point in his favour. That is all."

[646] John looked perplexed.

[647] "Do not worry," said Poirot smoothly. "I assure you that you need not let it trouble you. Since you are so kind, let us go and have some breakfast."

[648] Every one was assembled in the dining-room. Under the circumstances, we were naturally not a cheerful party. The reaction after a shock is always trying, and I think we were all suffering from it. Decorum and good breeding naturally enjoined that our demeanour should be much as usual, yet I could not help wondering if this self-control were really a matter of great difficulty. There were no red eyes, no signs of secretly indulged grief. I felt that I was right in my opinion that Dorcas was the person most affected by the personal side of the tragedy.

[649] I pass over Alfred Inglethorp, who acted the bereaved widower in a manner that I felt to be disgusting in its hypocrisy. Did he know that we suspected him, I wondered. Surely he could not be unaware of the fact, conceal it as we would. Did he feel some secret stirring of fear, or was he confident that his crime would go unpunished? Surely the suspicion in the atmosphere must warn him that he was already a marked man.

[650] But did every one suspect him? What about Mrs. Cavendish? I watched her as she sat at the head of the table, graceful, composed, enigmatic. In her soft grey frock, with white ruffles at the wrists falling over her slender hands, she looked very beautiful. When she chose, however, her face could be sphinx-like in its inscrutability. She was very silent, hardly opening her lips, and yet in some queer way I felt that the great strength of her personality was dominating us all.

[651] And little Cynthia? Did she suspect? She looked very tired and ill, I thought. The heaviness and languor of her manner were very marked. I asked her if she were feeling ill, and she answered frankly:

[652] "Yes, I've got the most beastly headache."

[653] "Have another cup of coffee, mademoiselle?" said Poirot solicitously. "It will revive you. It is unparalleled for the mal de tete[19]." He jumped up and took her cup.

[654] "No sugar," said Cynthia, watching him, as he picked up the sugar-tongs.

[655] "No sugar? You abandon it in the war-time, eh?"

[656] "No, I never take it in coffee."

[657] "Sacre![20]" murmured Poirot to himself, as he brought back the replenished cup.

[658] Only I heard him, and glancing up curiously at the little man I saw that his face was working with suppressed excitement, and his eyes were as green as a cat's. He had heard or seen something that had affected him strongly-but what was it? I do not usually label myself as dense, but I must confess that nothing out of the ordinary had attracted *MY attention.

[659] In another moment, the door opened and Dorcas appeared.

[660] "Mr. Wells to see you, sir," she said to John.

[661] I remembered the name as being that of the lawyer to whom Mrs. Inglethorp had written the night before.

[662] John rose immediately.

[663] "Show him into my study." Then he turned to us. "My mother's lawyer," he explained. And in a lower voice: "He is also Coroner[21] - you understand. Perhaps you would like to come with me?"

[664] We acquiesced and followed him out of the room. John strode on ahead and I took the opportunity of whispering to Poirot:

[665] "There will be an inquest then?"

[666] Poirot nodded absently. He seemed absorbed in thought; so much so that my curiosity was aroused.

[667] "What is it? You are not attending to what I say."

[668] "It is true, my friend. I am much worried."

"Why?"

[669] "Because Mademoiselle Cynthia does not take sugar in her coffee."

[670] "What? You cannot be serious?"

[671] "But I am most serious. Ah, there is something there that I do not understand. My instinct was right."

[672] "What instinct?"

[673] "The instinct that led me to insist on examining those coffee-cups. Chut![22] no more now!"

[674] We followed John into his study, and he closed the door behind us.

[675] Mr. Wells was a pleasant man of middle-age, with keen eyes, and the typical lawyer's mouth. John introduced us both, and explained the reason of our presence.

[676] "You will understand, Wells," he added, "that this is all strictly private. We are still hoping that there will turn out to be no need for investigation of any kind."

[677] "Quite so, quite so," said Mr. Wells soothingly. "I wish we could have spared you the pain and publicity of an inquest, but of course it's quite unavoidable in the absence of a doctor's certificate."

[678] "Yes, I suppose so."

[679] "Clever man, Bauerstein. Great authority on toxicology, I believe."

[680] "Indeed," said John with a certain stiffness in his manner. Then he added rather hesitatingly: "Shall we have to appear as witnesses-all of us, I mean?"

[681] "You, of course-and ah-er-Mr.-er-Inglethorp."

[682] A slight pause ensued before the lawyer went on in his soothing manner:

[683] "Any other evidence will be simply confirmatory, a mere matter of form."

"I see."

[684] A faint expression of relief swept over John's face. It puzzled me, for I saw no occasion for it.

[685] "If you know of nothing to the contrary," pursued Mr. Wells, "I had thought of Friday. That will give us plenty of time for the doctor's report. The post-mortem is to take place to-night, I believe?"

"Yes."

[686] "Then that arrangement will suit you?"

[687] "Perfectly."

[688] "I need not tell you, my dear Cavendish, how distressed I am at this most tragic affair."

[689] "Can you give us no help in solving it, monsieur?" interposed Poirot, speaking for the first time since we had entered the room.

"I?"

[690] "Yes, we heard that Mrs. Inglethorp wrote to you last night. You should have received the letter this morning."

[691] "I did, but it contains no information. It is merely a note asking me to call upon her this morning, as she wanted my advice on a matter of great importance."

[692] "She gave you no hint as to what that matter might be?"

[693] "Unfortunately, no."

[694] "That is a pity," said John.

[695] "A great pity," agreed Poirot gravely.

[696] There was silence. Poirot remained lost in thought for a few minutes. Finally he turned to the lawyer again.

[697] "Mr. Wells, there is one thing I should like to ask you-that is, if it is not against professional etiquette. In the event of Mrs. Inglethorp's death, who would inherit her money?"

[698] The lawyer hesitated a moment, and then replied:

[699] "The knowledge will be public property very soon, so if Mr. Cavendish does not object--"

[700] "Not at all," interpolated John.

[701] "I do not see any reason why I should not answer your question. By her last will, dated August of last year, after various unimportant legacies to servants, etc., she gave her entire fortune to her stepson, Mr. John Cavendish."

[702] "Was not that-pardon the question, Mr. Cavendish-rather unfair to her other stepson, Mr. Lawrence Cavendish?"

[703] "No, I do not think so. You see, under the terms of their father's will, while John inherited the property, Lawrence, at his stepmother's death, would come into a considerable sum of money. Mrs. Inglethorp left her money to her elder stepson, knowing that he would have to keep up Styles. It was, to my mind, a very fair and equitable distribution."

[704] Poirot nodded thoughtfully.

[705] "I see. But I am right in saying, am I not, that by your English law that will was automatically revoked when Mrs. Inglethorp remarried?"

[706] Mr. Wells bowed his head.

[707] "As I was about to proceed, Monsieur Poirot, that document is now null and void."

[708] "Hein!" said Poirot. He reflected for a moment, and then asked: "Was Mrs. Inglethorp herself aware of that fact?"

[709] "I do not know. She may have been."

[710] "She was," said John unexpectedly. "We were discussing the matter of wills being revoked by marriage only yesterday."

[711] "Ah! One more question, Mr. Wells. You say 'her last will.' Had Mrs. Inglethorp, then, made several former wills?"

[712] "On an average, she made a new will at least once a year," said Mr. Wells imperturbably. "She was given to changing her mind as to her testamentary dispositions, now benefiting one, now another member of her family."

[713] "Suppose," suggested Poirot, "that, unknown to you, she had made a new will in favour of some one who was not, in any sense of the word, a member of the family-we will say Miss Howard, for instance-would you be surprised?"

[714] "Not in the least."

[715] "Ah!" Poirot seemed to have exhausted his questions.

I drew close to him, while John and the lawyer were debating the question of going through Mrs. Inglethorp's papers.

[716] "Do you think Mrs. Inglethorp made a will leaving all her money to Miss Howard?" I asked in a low voice, with some curiosity.

[717] Poirot smiled.

"No."

[718] "Then why did you ask?"

[719] "Hush!"

[720] John Cavendish had turned to Poirot.

[721] "Will you come with us, Monsieur Poirot? We are going through my mother's papers. Mr. Inglethorp is quite willing to leave it entirely to Mr. Wells and myself."

[722] "Which simplifies matters very much," murmured the lawyer. "As technically, of course, he was entitled--" He did not finish the sentence.

[723] "We will look through the desk in the boudoir first," explained John, "and go up to her bedroom afterwards. She kept her most important papers in a purple despatch-case, which we must look through carefully."

[724] "Yes," said the lawyer, "it is quite possible that there may be a later will than the one in my possession."

[725] "There *IS a later will." It was Poirot who spoke.

[726] "What?" John and the lawyer looked at him startled.

[727] "Or, rather," pursued my friend imperturbably, "there *WAS one."

[728] "What do you mean-there was one? Where is it now?"

[729] "Burnt!"

"Burnt?"

[730] "Yes. See here." He took out the charred fragment we had found in the grate in Mrs. Inglethorp's room, and handed it to the lawyer with a brief explanation of when and where he had found it.

[731] "But possibly this is an old will?"

[732] "I do not think so. In fact I am almost certain that it was made no earlier than yesterday afternoon."

[733] "What?" "Impossible!" broke simultaneously from both men.

[734] Poirot turned to John.

[735] "If you will allow me to send for your gardener, I will prove it to you."

[736] "Oh, of course-but I don't see--"

[737] Poirot raised his hand.

[738] "Do as I ask you. Afterwards you shall question as much as you please."

[739] "Very well." He rang the bell.

[740] Dorcas answered it in due course.

[741] "Dorcas, will you tell Manning to come round and speak to me here."

[742] "Yes, sir."

Dorcas withdrew.

[743] We waited in a tense silence. Poirot alone seemed perfectly at his ease, and dusted a forgotten corner of the bookcase.

[744] The clumping of hobnailed boots on the gravel outside proclaimed the approach of Manning. John looked questioningly at Poirot. The latter nodded.

[745] "Come inside, Manning," said John, "I want to speak to you."

[746] Manning came slowly and hesitatingly through the French window, and stood as near it as he could. He held his cap in his hands, twisting it very carefully round and round. His back was much bent, though he was probably not as old as he looked, but his eyes were sharp and intelligent, and belied his slow and rather cautious speech.

[747] "Manning," said John, "this gentleman will put some questions to you which I want you to answer."

[748] "Yessir," mumbled Manning.

[749] Poirot stepped forward briskly. Manning's eye swept over him with a faint contempt.

[750] "You were planting a bed of begonias round by the south side of the house yesterday afternoon, were you not, Manning?"

[751] "Yes, sir, me and Willum[23]."

[752] "And Mrs. Inglethorp came to the window and called you, did she not?"

[753] "Yes, sir, she did."

[754] "Tell me in your own words exactly what happened after that."

[755] "Well, sir, nothing much. She just told Willum to go on his bicycle down to the village, and bring back a form of will, or such-like-I don't know what exactly-she wrote it down for him."

[756] "Well?"

[757] "Well, he did, sir."

[758] "And what happened next?"

[759] "We went on with the begonias, sir."

[760] "Did not Mrs. Inglethorp call you again?"

[761] "Yes, sir, both me and Willum, she called."

[762] "And then?"

[763] "She made us come right in, and sign our names at the bottom of a long paper-under where she'd signed."

[764] "Did you see anything of what was written above her signature?" asked Poirot sharply.

[765] "No, sir, there was a bit of blotting paper over that part."

[766] "And you signed where she told you?"

[767] "Yes, sir, first me and then Willum."

[768] "What did she do with it afterwards?"

[769] "Well, sir, she slipped it into a long envelope, and put it inside a sort of purple box that was standing on the desk."

[770] "What time was it when she first called you?"

[771] "About four, I should say, sir."

[772] "Not earlier? Couldn't it have been about half-past three?"

[773] "No, I shouldn't say so, sir. It would be more likely to be a bit after four-not before it."

[774] "Thank you, Manning, that will do," said Poirot pleasantly.

[775] The gardener glanced at his master, who nodded, whereupon Manning lifted a finger to his forehead with a low mumble, and backed cautiously out of the window.

[776] We all looked at each other.

[777] "Good heavens!" murmured John. "What an extraordinary coincidence."

[778] "How-a coincidence?"

[779] "That my mother should have made a will on the very day of her death!"

[780] Mr. Wells cleared his throat and remarked drily:

[781] "Are you so sure it is a coincidence, Cavendish?"

[782] "What do you mean?"

[783] "Your mother, you tell me, had a violent quarrel with- some one yesterday afternoon--"

[784] "What do you mean?" cried John again. There was a tremor in his voice, and he had gone very pale.

[785] "In consequence of that quarrel, your mother very suddenly and hurriedly makes a new will. The contents of that will we shall never know. She told no one of its provisions. This morning, no doubt, she would have consulted me on the subject-but she had no chance. The will disappears, and she takes its secret with her to her grave. Cavendish, I much fear there is no coincidence there. Monsieur Poirot, I am sure you agree with me that the facts are very suggestive."

[786] "Suggestive, or not," interrupted John, "we are most grateful to Monsieur Poirot for elucidating the matter. But for him, we should never have known of this will. I suppose, I may not ask you, monsieur, what first led you to suspect the fact?"

[787] Poirot smiled and answered:

[788] "A scribbled over old envelope, and a freshly planted bed of begonias."

[789] John, I think, would have pressed his questions further, but at that moment the loud purr of a motor was audible, and we all turned to the window as it swept past.

[790] "Evie!" cried John. "Excuse me, Wells." He went hurriedly out into the hall.

[791] Poirot looked inquiringly at me.

[792] "Miss Howard," I explained.

[793] "Ah, I am glad she has come. There is a woman with a head and a heart too, Hastings. Though the good God gave her no beauty!"

[794] I followed John's example, and went out into the hall, where Miss Howard was endeavouring to extricate herself from the voluminous mass of veils that enveloped her head. As her eyes fell on me, a sudden pang of guilt shot through me. This was the woman who had warned me so earnestly, and to whose warning I had, alas, paid no heed! How soon, and how contemptuously, I had dismissed it from my mind. Now that she had been proved justified in so tragic a manner, I felt ashamed. She had known Alfred Inglethorp only too well. I wondered whether, if she had remained at Styles, the tragedy would have taken place, or would the man have feared her watchful eyes?

[795] I was relieved when she shook me by the hand, with her well remembered painful grip. The eyes that met mine were sad, but not reproachful; that she had been crying bitterly, I could tell by the redness of her eyelids, but her manner was unchanged from its old gruffness.

[796] "Started the moment I got the wire. Just come off night duty. Hired car. Quickest way to get here."

[797] "Have you had anything to eat this morning, Evie?" asked John.

"No."

[798] "I thought not. Come along, breakfast's not cleared away yet, and they'll make you some fresh tea." He turned to me. "Look after her, Hastings, will you? Wells is waiting for me. Oh, here's Monsieur Poirot. He's helping us, you know, Evie."

[799] Miss Howard shook hands with Poirot, but glanced suspiciously over her shoulder at John.

[800] "What do you mean-helping us?"

[801] "Helping us to investigate."

[802] "Nothing to investigate. Have they taken him to prison yet?"

[803] "Taken who to prison?"

[804] "Who? Alfred Inglethorp, of course!"

[805] "My dear Evie, do be careful. Lawrence is of the opinion that my mother died from heart seizure."

[806] "More fool, Lawrence!" retorted Miss Howard. "Of course Alfred Inglethorp murdered poor Emily-as I always told you he would."

[807] "My dear Evie, don't shout so. Whatever we may think or suspect, it is better to say as little as possible for the present. The inquest isn't until Friday."

[808] "Not until fiddlesticks!" The snort Miss Howard gave was truly magnificent. "You're all off your heads. The man will be out of the country by then. If he's any sense, he won't stay here tamely and wait to be hanged."

[809] John Cavendish looked at her helplessly.

[810] "I know what it is," she accused him, "you've been listening to the doctors. Never should. What do they know? Nothing at all-or just enough to make them dangerous. I ought to know-my own father was a doctor. That little Wilkins is about the greatest fool that even I have ever seen. Heart seizure! Sort of thing he would say. Anyone with any sense could see at once that her husband had poisoned her. I always said he'd murder her in her bed, poor soul. Now he's done it. And all you can do is to murmur silly things about 'heart seizure' and 'inquest on Friday.' You ought to be ashamed of yourself, John Cavendish."

[811] "What do you want me to do?" asked John, unable to help a faint smile. "Dash it all, Evie, I can't haul him down to the local police station by the scruff of his neck."

[812] "Well, you might do something. Find out how he did it. He's a crafty beggar. Dare say he soaked fly papers. Ask Cook if she's missed any."

[813] It occurred to me very forcibly at that moment that to harbour Miss Howard and Alfred Inglethorp under the same roof, and keep the peace between them, was likely to prove a Herculean task, and I did not envy John. I could see by the expression of his face that he fully appreciated the difficulty of the position. For the moment, he sought refuge in retreat, and left the room precipitately.

[814] Dorcas brought in fresh tea. As she left the room, Poirot came over from the window where he had been standing, and sat down facing Miss Howard.

[815] "Mademoiselle," he said gravely, "I want to ask you something."

[816] "Ask away," said the lady, eyeing him with some disfavour.

[817] "I want to be able to count upon your help."

[818] "I'll help you to hang Alfred with pleasure," she replied gruffly. "Hanging's too good for him. Ought to be drawn and quartered, like in good old times."

[819] "We are at one then," said Poirot, "for I, too, want to hang the criminal."

"Alfred Inglethorp?"

[820] "Him, or another."

[821] "No question of another. Poor Emily was never murdered until *HE came along. I don't say she wasn't surrounded by sharks-she was. But it was only her purse they were after. Her life was safe enough. But along comes Mr. Alfred Inglethorp-and within two months- hey presto![24]"

[822] "Believe me, Miss Howard," said Poirot very earnestly, "if Mr. Inglethorp is the man, he shall not escape me. On my honour, I will hang him as high as Haman[25]!"

[823] "That's better," said Miss Howard more enthusiastically.

[824] "But I must ask you to trust me. Now your help may be very valuable to me. I will tell you why. Because, in all this house of mourning, yours are the only eyes that have wept."

[825] Miss Howard blinked, and a new note crept into the gruffness of her voice.

[826] "If you mean that I was fond of her-yes, I was. You know, Emily was a selfish old woman in her way. She was very generous, but she always wanted a return. She never let people forget what she had done for them-and, that way she missed love. Don't think she ever realized it, though, or felt the lack of it. Hope not, anyway. I was on a different footing. I took my stand from the first. 'So many pounds a year I'm worth to you. Well and good. But not a penny piece besides- not a pair of gloves, nor a theatre ticket.' She didn't understand-was very offended sometimes. Said I was foolishly proud. It wasn't that-but I couldn't explain. Anyway, I kept my self-respect. And so, out of the whole bunch, I was the only one who could allow myself to be fond of her. I watched over her. I guarded her from the lot of them, and then a glib-tongued scoundrel comes along, and pooh! all my years of devotion go for nothing."

[827] Poirot nodded sympathetically.

[828] "I understand, mademoiselle, I understand all you feel. It is most natural. You think that we are lukewarm-that we lack fire and energy-but trust me, it is not so."

[829] John stuck his head in at this juncture, and invited us both to come up to Mrs. Inglethorp's room, as he and Mr. Wells had finished looking through the desk in the boudoir.

[830] As we went up the stairs, John looked back to the dining-room door, and lowered his voice confidentially:

[831] "Look here, what's going to happen when these two meet?"

[832] I shook my head helplessly.

[833] "I've told Mary to keep them apart if she can."

[834] "Will she be able to do so?"

[835] "The Lord only knows. There's one thing, Inglethorp himself won't be too keen on meeting her."

[836] "You've got the keys still, haven't you, Poirot?" I asked, as we reached the door of the locked room.

[837] Taking the keys from Poirot, John unlocked it, and we all passed in. The lawyer went straight to the desk, and John followed him.

[838] "My mother kept most of her important papers in this despatch-case, I believe," he said.

[839] Poirot drew out the small bunch of keys.

[840] "Permit me. I locked it, out of precaution, this morning."

[841] "But it's not locked now."

[842] "Impossible!"

[843] "See." And John lifted the lid as he spoke.

[844] "Milles tonnerres![26]" cried Poirot, dumfounded. "And I-who have both the keys in my pocket!" He flung himself upon the case. Suddenly he stiffened. "En voila une affaire![27] This lock has been forced."

"What?"

[845] Poirot laid down the case again.

[846] "But who forced it? Why should they? When? But the door was locked?" These exclamations burst from us disjointedly.

[847] Poirot answered them categorically-almost mechanically.

[848] "Who? That is the question. Why? Ah, if I only knew. When? Since I was here an hour ago. As to the door being locked, it is a very ordinary lock. Probably any other of the doorkeys in this passage would fit it."

[849] We stared at one another blankly. Poirot had walked over to the mantel-piece. He was outwardly calm, but I noticed his hands, which from long force of habit were mechanically straightening the spill vases on the mantel-piece, were shaking violently.

[850] "See here, it was like this," he said at last. "There was something in that case-some piece of evidence, slight in itself perhaps, but still enough of a clue to connect the murderer with the crime. It was vital to him that it should be destroyed before it was discovered and its significance appreciated. Therefore, he took the risk, the great risk, of coming in here. Finding the case locked, he was obliged to force it, thus betraying his presence. For him to take that risk, it must have been something of great importance."

[851] "But what was it?"

[852] "Ah!" cried Poirot, with a gesture of anger. "That, I do not know! A document of some kind, without doubt, possibly the scrap of paper Dorcas saw in her hand yesterday afternoon. And I-" his anger burst forth freely-"miserable animal that I am! I guessed nothing! I have behaved like an imbecile! I should never have left that case here. I should have carried it away with me. Ah, triple pig! And now it is gone. It is destroyed-but is it destroyed? Is there not yet a chance-we must leave no stone unturned-"

[853] He rushed like a madman from the room, and I followed him as soon as I had sufficiently recovered my wits. But, by the time I had reached the top of the stairs, he was out of sight.

[854] Mary Cavendish was standing where the staircase branched, staring down into the hall in the direction in which he had disappeared.

[855] "What has happened to your extraordinary little friend, Mr. Hastings? He has just rushed past me like a mad bull."

[856] "He's rather upset about something," I remarked feebly. I really did not know how much Poirot would wish me to disclose. As I saw a faint smile gather on Mrs. Cavendish's expressive mouth, I endeavoured to try and turn the conversation by saying: "They haven't met yet, have they?"

"Who?"

[857] "Mr. Inglethorp and Miss Howard."

[858] She looked at me in rather a disconcerting manner.

[859] "Do you think it would be such a disaster if they did meet?"

[860] "Well, don't you?" I said, rather taken aback.

[861] "No." She was smiling in her quiet way. "I should like to see a good flare up. It would clear the air. At present we are all thinking so much, and saying so little."

[862] "John doesn't think so," I remarked. "He's anxious to keep them apart."

"Oh, John!"

[863] Something in her tone fired me, and I blurted out:

[864] "Old John's an awfully good sort."

[865] She studied me curiously for a minute or two, and then said, to my great surprise:

[866] "You are loyal to your friend. I like you for that."

[867] "Aren't you my friend too?"

[868] "I am a very bad friend."

[869] "Why do you say that?"

[870] "Because it is true. I am charming to my friends one day, and forget all about them the next."

[871] I don't know what impelled me, but I was nettled, and I said foolishly and not in the best of taste:

[872] "Yet you seem to be invariably charming to Dr. Bauerstein!"

Instantly I regretted my words.

[873] Her face stiffened. I had the impression of a steel curtain coming down and blotting out the real woman. Without a word, she turned and went swiftly up the stairs, whilst I stood like an idiot gaping after her.

[874] I was recalled to other matters by a frightful row going on below. I could hear Poirot shouting and expounding. I was vexed to think that my diplomacy had been in vain. The little man appeared to be taking the whole house into his confidence, a proceeding of which I, for one, doubted the wisdom. Once again I could not help regretting that my friend was so prone to lose his head in moments of excitement. I stepped briskly down the stairs. The sight of me calmed Poirot almost immediately. I drew him aside.

[875] "My dear fellow," I said, "is this wise? Surely you don't want the whole house to know of this occurrence? You are actually playing into the criminal's hands."

[876] "You think so, Hastings?"

[877] "I am sure of it."

[878] "Well, well, my friend, I will be guided by you."

[879] "Good. Although, unfortunately, it is a little too late now."

"Sure."

[880] He looked so crestfallen and abashed that I felt quite sorry, though I still thought my rebuke a just and wise one.

[881] "Well," he said at last, "let us go, mon ami."

[882] "You have finished here?"

[883] "For the moment, yes. You will walk back with me to the village?"

[884] "Willingly."

[885] He picked up his little suit-case, and we went out through the open window in the drawing-room. Cynthia Murdoch was just coming in, and Poirot stood aside to let her pass.

[886] "Excuse me, mademoiselle, one minute."

[887] "Yes?" she turned inquiringly.

[888] "Did you ever make up Mrs. Inglethorp's medicines?"

[889] A slight flush rose in her face, as she answered rather constrainedly:

"No."

[890] "Only her powders?"

[891] The flush deepened as Cynthia replied:

[892] "Oh, yes, I did make up some sleeping powders for her once."

[893] "These?"

Poirot produced the empty box which had contained powders.

She nodded.

[894] "Can you tell me what they were? Sulphonal? Veronal?"

[895] "No, they were bromide powders."

[896] "Ah! Thank you, mademoiselle; good morning."

[897] As we walked briskly away from the house, I glanced at him more than once. I had often before noticed that, if anything excited him, his eyes turned green like a cat's. They were shining like emeralds now.

[898] "My friend," he broke out at last, "I have a little idea, a very strange, and probably utterly impossible idea. And yet- it fits in."

[899] I shrugged my shoulders. I privately thought that Poirot was rather too much given to these fantastic ideas. In this case, surely, the truth was only too plain and apparent.

[900] "So that is the explanation of the blank label on the box," I remarked. "Very simple, as you said. I really wonder that I did not think of it myself."

[901] Poirot did not appear to be listening to me.

[902] "They have made one more discovery, la-bas[28]," he observed, jerking his thumb over his shoulder in the direction of Styles. "Mr. Wells told me as we were going upstairs."

[903] "What was it?"

[904] "Locked up in the desk in the boudoir, they found a will of Mrs. Inglethorp's, dated before her marriage, leaving her fortune to Alfred Inglethorp. It must have been made just at the time they were engaged. It came quite as a surprise to Wells- and to John Cavendish also. It was written on one of those printed will forms, and witnessed by two of the servants-not Dorcas."

[905] "Did Mr. Inglethorp know of it?"

"He says not."

[906] "One might take that with a grain of salt," I remarked sceptically. "All these wills are very confusing. Tell me, how did those scribbled words on the envelope help you to discover that a will was made yesterday afternoon?"

[907] Poirot smiled.

"Mon ami, have you ever, when writing a letter, been arrested by the fact that you did not know how to spell a certain word?"

[908] "Yes, often. I suppose every one has."

[909] "Exactly. And have you not, in such a case, tried the word once or twice on the edge of the blotting-paper, or a spare scrap of paper, to see if it looked right? Well, that is what Mrs. Inglethorp did. You will notice that the word 'possessed' is spelt first with one's' end subsequently with two-correctly. To make sure, she had further tried it in a sentence, thus: 'I am possessed.' Now, what did that tell me? It told me that Mrs. Inglethorp had been writing the word 'possessed' that afternoon, and, having the fragment of paper found in the grate fresh in my mind, the possibility of a will-(a document almost certain to contain that word)-occurred to me at once. This possibility was confirmed by a further circumstance. In the general confusion, the boudoir had not been swept that morning, and near the desk were several traces of brown mould and earth. The weather had been perfectly fine for some days, and no ordinary boots would have left such a heavy deposit.

[910] "I strolled to the window, and saw at once that the begonia beds had been newly planted. The mould in the beds was exactly similar to that on the floor of the boudoir, and also I learnt from you that they had been planted yesterday afternoon. I was now sure that one, or possibly both of the gardeners- for there were two sets of footprints in the bed-had entered the boudoir, for if Mrs. Inglethorp had merely wished to speak to them she would in all probability have stood at the window, and they would not have come into the room at all. I was now quite convinced that she had made a fresh will, and had called the two gardeners in to witness her signature. Events proved that I was right in my supposition."

[911] "That was very ingenious," I could not help admitting. "I must confess that the conclusions I drew from those few scribbled words were quite erroneous."

[912] He smiled.

"You gave too much rein to your imagination. Imagination is a good servant, and a bad master. The simplest explanation is always the most likely."

[913] "Another point-how did you know that the key of the despatch-case had been lost?"

[914] "I did not know it. It was a guess that turned out to be correct. You observed that it had a piece of twisted wire through the handle. That suggested to me at once that it had possibly been wrenched off a flimsy key-ring. Now, if it had been lost and recovered, Mrs. Inglethorp would at once have replaced it on her bunch; but on her bunch I found what was obviously the duplicate key, very new and bright, which led me to the hypothesis that somebody else had inserted the original key in the lock of the despatch-case."

[915] "Yes," I said, "Alfred Inglethorp, without doubt."

[916] Poirot looked at me curiously.

[917] "You are very sure of his guilt?"

[918] "Well, naturally. Every fresh circumstance seems to establish it more clearly."

[919] "On the contrary," said Poirot quietly, "there are several points in his favour."

[920] "Oh, come now!"

"Yes."

[921] "I see only one."

[922] "And that?"

[923] "That he was not in the house last night."

[924] " 'Bad shot![29]' as you English say! You have chosen the one point that to my mind tells against him."

[925] "How is that?"

[926] "Because if Mr. Inglethorp knew that his wife would be poisoned last night, he would certainly have arranged to be away from the house. His excuse was an obviously trumped up one. That leaves us two possibilities: either he knew what was going to happen or he had a reason of his own for his absence."

[927] "And that reason?" I asked sceptically.

[928] Poirot shrugged his shoulders.

[929] "How should I know? Discreditable, without doubt. This Mr. Inglethorp, I should say, is somewhat of a scoundrel-but that does not of necessity make him a murderer."

[930] I shook my head, unconvinced.

[931] "We do not agree, eh?" said Poirot. "Well, let us leave it. Time will show which of us is right. Now let us turn to other aspects of the case. What do you make of the fact that all the doors of the bedroom were bolted on the inside?"

[932] "Well--" I considered. "One must look at it logically."

"True."

[933] "I should put it this way. The doors *WERE bolted-our own eyes have told us that-yet the presence of the candle grease on the floor, and the destruction of the will, prove that during the night some one entered the room. You agree so far?"

[934] "Perfectly. Put with admirable clearness. Proceed."

[935] "Well," I said, encouraged, "as the person who entered did not do so by the window, nor by miraculous means, it follows that the door must have been opened from inside by Mrs. Inglethorp herself. That strengthens the conviction that the person in question was her husband. She would naturally open the door to her own husband."

[936] Poirot shook his head.

"Why should she? She had bolted the door leading into his room-a most unusual proceeding on her part-she had had a most violent quarrel with him that very afternoon. No, he was the last person she would admit."

[937] "But you agree with me that the door must have been opened by Mrs. Inglethorp herself?"

[938] "There is another possibility. She may have forgotten to bolt the door into the passage when she went to bed, and have got up later, towards morning, and bolted it then."

[939] "Poirot, is that seriously your opinion?"

[940] "No, I do not say it is so, but it might be. Now, to turn to another feature, what do you make of the scrap of conversation you overheard between Mrs. Cavendish and her mother-in-law?"

[941] "I had forgotten that," I said thoughtfully. "That is as enigmatical as ever. It seems incredible that a woman like Mrs. Cavendish, proud and reticent to the last degree, should interfere so violently in what was certainly not her affair."

[942] "Precisely. It was an astonishing thing for a woman of her breeding to do."

[943] "It is certainly curious," I agreed. "Still, it is unimportant, and need not be taken into account."

[944] A groan burst from Poirot.

[945] "What have I always told you? Everything must be taken into account. If the fact will not fit the theory-let the theory go."

[946] "Well, we shall see," I said, nettled.

[947] "Yes, we shall see."

[948] We had reached Leastways Cottage, and Poirot ushered me upstairs to his own room. He offered me one of the tiny Russian cigarettes he himself occasionally smoked. I was amused to notice that he stowed away the used matches most carefully in a little china pot. My momentary annoyance vanished.

[949] Poirot had placed our two chairs in front of the open window which commanded a view of the village street. The fresh air blew in warm and pleasant. It was going to be a hot day.

[950] Suddenly my attention was arrested by a weedy looking young man rushing down the street at a great pace. It was the expression on his face that was extraordinary-a curious mingling of terror and agitation.

[951] "Look, Poirot!" I said.

[952] He leant forward.

[953] "Tiens![30]" he said. "It is Mr. Mace, from the chemist's shop. He is coming here."

[954] The young man came to a halt before Leastways Cottage, and, after hesitating a moment, pounded vigorously at the door.

[955] "A little minute," cried Poirot from the window. "I come."

[956] Motioning to me to follow him, he ran swiftly down the stairs and opened the door. Mr. Mace began at once.

[957] "Oh, Mr. Poirot, I'm sorry for the inconvenience, but I heard that you'd just come back from the Hall?"

[958] "Yes, we have."

[959] The young man moistened his dry lips. His face was working curiously.

[960] "It's all over the village about old Mrs. Inglethorp dying so suddenly. They do say-" he lowered his voice cautiously- "that it's poison?"

[961] Poirot's face remained quite impassive.

[962] "Only the doctors can tell us that, Mr. Mace."

[963] "Yes, exactly-of course--" The young man hesitated, and then his agitation was too much for him. He clutched Poirot by the arm, and sank his voice to a whisper: "Just tell me this, Mr. Poirot, it isn't-it isn't strychnine, is it?"

[964] I hardly heard what Poirot replied. Something evidently of a non-committal nature. The young man departed, and as he closed the door Poirot's eyes met mine.

[965] "Yes," he said, nodding gravely. "He will have evidence to give at the inquest."

[966] We went slowly upstairs again. I was opening my lips, when Poirot stopped me with a gesture of his hand.

[967] "Not now, not now, mon ami. I have need of reflection. My mind is in some disorder-which is not well."

[968] For about ten minutes he sat in dead silence, perfectly still, except for several expressive motions of his eyebrows, and all the time his eyes grew steadily greener. At last he heaved a deep sigh.

[969] "It is well. The bad moment has passed. Now all is arranged and classified. One must never permit confusion. The case is not clear yet-no. For it is of the most complicated! It puzzles *ME. *ME, Hercule Poirot! There are two facts of significance."

[970] "And what are they?"

[971] "The first is the state of the weather yesterday. That is very important."

[972] "But it was a glorious day!" I interrupted. "Poirot, you're pulling my leg!"

[973] "Not at all. The thermometer registered 80 degrees in the shade[31]. Do not forget that, my friend. It is the key to the whole riddle!"

[974] "And the second point?" I asked.

[975] "The important fact that Monsieur Inglethorp wears very peculiar clothes, has a black beard, and uses glasses."

[976] "Poirot, I cannot believe you are serious."

[977] "I am absolutely serious, my friend."

[978] "But this is childish!"

[979] "No, it is very momentous."

[980] "And supposing the Coroner's jury returns a verdict of Wilful Murder against Alfred Inglethorp. What becomes of your theories, then?"

[981] "They would not be shaken because twelve stupid men had happened to make a mistake! But that will not occur. For one thing, a country jury is not anxious to take responsibility upon itself, and Mr. Inglethorp stands practically in the position of local squire. Also," he added placidly, "I should not allow it!"

[982] "*YOU would not allow it?"

"No."

[983] I looked at the extraordinary little man, divided between annoyance and amusement. He was so tremendously sure of himself. As though he read my thoughts, he nodded gently.

[984] "Oh, yes, mon ami, I would do what I say." He got up and laid his hand on my shoulder. His physiognomy underwent a complete change. Tears came into his eyes. "In all this, you see, I think of that poor Mrs. Inglethorp who is dead. She was not extravagantly loved-no. But she was very good to us Belgians-I owe her a debt."

[985] I endeavoured to interrupt, but Poirot swept on.

[986] "Let me tell you this, Hastings. She would never forgive me if I let Alfred Inglethorp, her husband, be arrested now-when a word from me could save him!"


Примечания:



6

Но теперь, встретившись через столько лет, мы с удовольствием предались воспоминаниям о старых временах, и в результате Джон пригласил меня провести мой отпуск в Стайлзе.



7

— Mater будет очень рада снова вас увидеть, — добавил он.



8

— Как она себя чувствует? — осведомился я. — Надеюсь, хорошо?



9

— О да! Полагаю, вы знаете, что она снова вышла замуж.



60

Мэри Кавендиш повернулась ко мне:



61

— Что бы вы в самом деле выбрали в качестве профессии, если бы это зависело только от вашего желания?



62

— Ну-у! Это зависит…



63

— Нет ли у вас какого-нибудь увлечения? — продолжала она. — Вас что-нибудь привлекает? Ведь хобби есть у всех… Правда, иногда довольно нелепое.



64

— Вы будете надо мной смеяться.

Она улыбнулась:

— Возможно.



65

— Видите ли, у меня всегда было тайное желание стать детективом.



66

— Настоящим — из Скотленд-Ярда? Или Шерлоком Холмсом?



67

— О, конечно, Шерлоком Холмсом! В самом деле меня это ужасно привлекает. Однажды в Бельгии я встретил известного детектива, и он совершенно увлек меня. Это был замечательный человек. Обычно он говорил, что хорошая работа детектива заключается всего лишь в методе. Я взял его систему за основу, хотя, разумеется, пошел несколько дальше. Он был странным человеком: небольшого роста, внешне настоящий денди и необыкновенно умен.



68

— Мне самой нравятся хорошие детективные истории, — заметила мисс Ховард. — Хотя пишут много всякой чепухи. Преступник всегда обнаруживается в последней главе. Все ошеломлены! А по-моему, настоящий преступник виден сразу.



69

— Есть огромное количество нераскрытых преступлений, — возразил я.



70

— Я не имею в виду полицию. Я говорю о людях, которые оказались замешаны в преступлении. О семье. Их не проведешь и не одурачишь! Они-то будут знать!



71

Меня позабавило такое замечание мисс Ховард.

— Значит, вы полагаете, что если бы среди ваших друзей совершилось преступление, скажем убийство, то можно было бы тут же назвать убийцу?



72

— Разумеется! Конечно, я не могла бы доказать это своре юристов, но уверена, точно знала бы, кто преступник. Я почувствовала бы его кончиками пальцев, стоило бы ему лишь ко мне приблизиться.



73

— Это могла бы оказаться и «она», — заметил я.



74

— Могла бы. Но убийство — это насилие. У меня оно больше ассоциируется с мужчиной.



75

— Однако не в случае с отравлением. — Четкий, чистый голос миссис Кавендиш заставил меня вздрогнуть. — Только вчера доктор Бауэрштейн говорил мне, что из-за незнания представителями медицинской профессии редких ядов существует, вероятно, бессчетное количество нераскрытых преступлений.



76

— Что с вами, Мэри? Какая отвратительная тема для разговора! — воскликнула миссис Инглторп. — Меня прямо дрожь пробирает.



77

Молодая девушка в форме VAD легко пробежала через лужайку.



78

— Ты что-то сегодня поздно, Цинтия! Это мистер Гастингс — мисс Мёрдок.



79

Цинтия Мёрдок была юным созданием, полным жизни и энергии. Она сбросила свою маленькую форменную шапочку VAD, и меня сразу захватили красота вьющихся каштановых волос и белизна маленькой ручки, которую она протянула за чашкой чаю. С темными глазами и ресницами она была бы красавицей.



80

Девушка уселась прямо на землю рядом с Джоном, и я протянул ей тарелку с сандвичами. Она улыбнулась:



81

— Садитесь здесь, на траве! Это намного приятнее.



82

Я послушно опустился около нее:



83

— Вы работаете в Тэдминстере, не так ли?



84

Цинтия кивнула:

— Видно, за мои грехи.



85

— Значит, вас там изводят? — улыбаясь, спросил я.



86

— Хотела бы я посмотреть, как это у них получится! — воскликнула Цинтия с вызовом.



87

— У меня есть кузина, которая работает в госпитале, — заметил я. — Она в ужасе от медсестер.



88

— Меня это не удивляет. Они такие и есть, мистер Гастингс. Именно такие! Вы даже представить себе не можете. Но я — слава Небесам! — работаю в больничной аптеке.



89

— Сколько же людей вы отправили на тот свет? — спросил я, улыбаясь.



90

— О! Сотни! — ответила она, тоже улыбнувшись.



91

— Цинтия! — громко позвала миссис Инглторп. — Как ты думаешь, ты смогла бы написать для меня несколько записок?

— Конечно, тетя Эмили!



92

Цинтия быстро встала, и что-то в ее манере напомнило мне о зависимом положении девушки — как бы ни была добра миссис Инглторп, она, видимо, никогда не дает ей забыть об этом.



93

Затем миссис Инглторп обратилась ко мне:



94

— Джон покажет вам вашу комнату, мистер Гастингс. Ужин в половине восьмого. Мы вот уже некоторое время как отказались от позднего обеда. Леди Тэдминстер, жена нашего члена парламента (между прочим, она была дочерью последнего лорда Эбботсбёри), сделала то же самое. Она согласна со мной, что следует подать пример экономии. У нас хозяйство военного времени. Ничто не пропадает: каждый клочок использованной бумаги укладывается в мешки и отсылается.



95

Я выразил восхищение, и Джон повел меня в дом. Широкая лестница, раздваиваясь, вела в правое и левое крыло дома. Моя комната находилась в левом крыле и выходила окнами в сад.



96

Джон оставил меня, и через несколько минут я увидел из окна, как он медленно шел по траве, взявшись за руки с Цинтией Мёрдок. И в тот же момент услышал, как миссис Инглторп нетерпеливо позвала: «Цинтия!» Девушка вздрогнула и побежала в дом. В это время из тени дерева вышел мужчина и медленно пошел в том же направлении. На вид ему было лет сорок. Смуглый, с чисто выбритым меланхолическим лицом. Похоже, им владели какие-то сильные эмоции. Проходя мимо дома, он глянул вверх, на мое окно, и я узнал его, хотя за пятнадцать лет он очень изменился. Это был Лоуренс, младший брат Джона Кавендиша. Меня удивило, что могло вызвать такое выражение на его лице.



97

Потом я выбросил эту мысль из головы и вернулся к размышлениям о своих собственных делах.



98

Вечер прошел довольно приятно, а ночью мне снилась загадочная Мэри Кавендиш.



602

Глава 5

«Ведь это не стрихнин, нет?»



603

— Где вы это нашли? — с живейшим интересом спросил я.



604

— В корзине для ненужных бумаг. Узнаете почерк?



605

— Да, это почерк миссис Инглторп. Но что это значит?



606

Пуаро пожал плечами:



607

— Не могу сказать, но это наводит на размышления.



608

У меня промелькнула странная мысль. Может быть, у миссис Инглторп не все в порядке с рассудком и ею овладела фантастическая идея, что она одержима дьяволом? А если так, то не могла ли она сама покончить с собой?



609

Я только было собрался изложить эту догадку, как меня поразили неожиданные слова Пуаро:



610

— Теперь пойдемте и осмотрим кофейные чашки.



611

— Мой дорогой Пуаро! Какой в этом смысл теперь, когда мы знаем о какао?



612

— О la la! Это злосчастное какао! — насмешливо воскликнул Пуаро и с явным удовольствием рассмеялся, воздевая руки к небесам в притворном отчаянии.

Я не мог не счесть это самым дурным вкусом.



613

— И как бы то ни было, — сказал я с усилившейся холодностью, — поскольку миссис Инглторп взяла кофе с собой наверх, я не понимаю, что вы надеетесь найти. Разве что предполагаете обнаружить на подносе рядом с кофе пакет со стрихнином!



614

Пуаро сразу посерьезнел.



615

— Полно, полно, друг мой. — Он взял меня под руку. — Ne vous fachez pas! Разрешите мне поинтересоваться кофейными чашками, и я отнесусь с уважением к вашему какао! Договорились?



616

Он был так необычно комичен, что я невольно засмеялся, и мы вместе отправились в гостиную, где кофейные чашки и поднос стояли нетронутыми.



617

Пуаро снова заставил меня описать события предыдущего вечера. Он слушал очень внимательно, сверяя с моим рассказом место каждой чашки.



618

— Итак, миссис Кавендиш стояла около подноса и разливала кофе. Так! Потом прошла через комнату к окну, где сидели вы с мадемуазель Цинтией. Да. Вот три чашки. И на каминной доске чашка с наполовину выпитым кофе, очевидно, мистера Лоуренса. А та, что на подносе?



619

— Джона Кавендиша. Я видел, как он ее туда поставил.



620

— Хорошо. Одна, две, три, четыре, пять… А где в таком случае чашка мистера Инглторпа?



621

— Он не пьет кофе.



622

— Все объяснено. Один момент, друг мой!



623

С величайшей осторожностью Пуаро взял (предварительно попробовав содержимое) по одной-две капли из каждой чашки, разлил их по разным пробиркам, закрыл и спрятал. Я с любопытством наблюдал, как менялось выражение его лица. Оно было то полуозадаченное, то полууспокоенное.



624

— Bien, — сказал он наконец. — Совершенно очевидно! У меня была одна мысль… но я явно ошибался. Да, вообще ошибся. И все-таки это странно. Но неважно… — И, пожав плечами характерным для него жестом, отбросил беспокоившую его мысль.



625

Я хотел сказать, что его навязчивая идея насчет кофе с самого начала обречена на провал, но придержал язык. В конце концов, хоть знаменитый сыщик и постарел, в свое время он был великим человеком.



626

— Завтрак готов, — объявил Джон Кавендиш, входя из холла. — Вы позавтракаете с нами, мсье Пуаро?



627

Пуаро принял приглашение. Я наблюдал за Джоном. Он уже почти вернулся к своему привычному состоянию. Шок от событий предыдущей ночи почти прошел благодаря его уравновешенному и спокойному характеру. В отличие от брата он не обладал буйным воображением, которого у Лоуренса было, пожалуй, больше чем достаточно.



628

С раннего утра Джон трудился, отправлял телеграммы (одну из первых Эвлин Ховард), готовя сообщения для газет и вообще занимаясь печальными обязанностями, которые обычно связаны со смертью в семье.



629

— Могу я узнать, как идут дела? — поинтересовался он. — Подтверждают ваши расследования, что моя мать умерла естественной смертью… или… или мы должны быть готовы к худшему?



630

— Я полагаю, мистер Кавендиш, — мрачно отозвался Пуаро, — что лучше не успокаивать себя ложными надеждами. Вы могли бы сообщить мне точку зрения других членов семьи?



631

— Мой брат Лоуренс убежден, что мы поднимаем шум из ничего. Он считает, будто все указывает на то, что это паралич сердца.



632

— В самом деле? Очень интересно… очень интересно, — тихо пробормотал Пуаро. — А миссис Кавендиш?



633

Небольшое облачко прошло по лицу Джона.



634

— У меня нет ни малейшего представления о том, какова в этом вопросе точка зрения моей жены.



635

Последовала неловкая пауза. Джон прервал ее, произнеся с некоторым усилием:



636

— Я вам говорил, не так ли, что мистер Инглторп вернулся?



637

Пуаро кивнул.



638

— Мы все оказались в крайне затруднительном положении, — продолжил Джон. — Конечно, следовало бы относиться к нему как обычно… Но — пропади оно пропадом! — с души воротит садиться за стол с вероятным убийцей.



639

— Очень вас понимаю, мистер Кавендиш, — с сочувствием произнес Пуаро. — Действительно сложное положение. Я хотел бы задать вам один вопрос. Как я понимаю, мистер Инглторп, называя причину, по которой ему не удалось вернуться ночью домой, заявил, будто он забыл ключ? Не так ли?

— Да.



640

— И полагаю, вы поверили, что он действительно забыл ключ… то есть что он не брал его с собой?



641

— Не знаю. Я об этом не думал. Мы всегда держим ключ от дома в ящике столика в холле. Сейчас пойду посмотрю, там ли он.



642

Чуть улыбнувшись, Пуаро протестующе поднял руку:



643

— Нет-нет, мистер Кавендиш, слишком поздно. Уверен, теперь вы его там обязательно найдете. Если мистер Инглторп брал ключ, у него было достаточно времени, чтобы вернуть его обратно.



644

— Вы думаете…



645

— Я ничего не думаю. Однако, если бы кто-нибудь заглянул в ящик сегодня утром и обнаружил там ключ, это было бы важным свидетельством в пользу мистера Инглторпа. Вот и все!



646

Джон выглядел одураченным.



647

— Не беспокойтесь, — успокаивающе произнес Пуаро. — Поверьте, это не должно вас тревожить. Пойдемте позавтракаем, раз вы столь любезны и приглашаете меня.



648

Все собрались в столовой. Соответственно обстоятельствам мы, естественно, не были весело настроены. Реакция после шока всегда тяжела, и я думаю, мы все ее переживали. Внешние приличия и хорошее воспитание, разумеется, предписывали, чтобы наше поведение было таким, как всегда. И все-таки я не мог не думать о том, что не требовалось большого труда, чтобы сохранить самоконтроль. Не было ни покрасневших глаз, ни других признаков сдерживаемого горя. Очевидно, я был прав, полагая, что больше остальных постигшую всех утрату переживала Доркас.



649

Я не говорю об Алфреде Инглторпе, который играл роль скорбящего вдовца так, что вызывал отвращение своим притворством. Интересно, знал ли он, что мы его подозреваем? Конечно, не мог не чувствовать, как бы мы этого ни скрывали. Ощущал он холодок страха или был уверен, что его преступление останется безнаказанным? Уж конечно, атмосфера подозрительности должна была предупредить его, что за ним следят.



650

Однако все ли подозревали его? Например, миссис Кавендиш? Я наблюдал за ней. Она сидела во главе стола, элегантная, сдержанная, загадочная. В светло-сером платье с белой рюшкой на запястьях, падавшей на ее изящные руки, Мэри выглядела очень красивой. Порой ее лицо принимало непроницаемое, совершенно непостижимое, как у сфинкса, выражение. Она была очень молчалива, едва вступала в разговор, и все-таки каким-то странным образом сила ее личности доминировала над всеми нами.



651

А маленькая Цинтия? Она подозревала. Мне показалось, что она выглядит очень усталой и больной. Вялость и некоторая неловкость ее манер были очень заметны. Я спросил, не больна ли она.



652

— Да, у меня ужасно болит голова, — призналась Цинтия.



653

— Не хотите ли еще чашку кофе, мадемуазель? — участливо предложил Пуаро. — Это восстановит ваши силы. Кофе незаменим при mal de tete! — Он вскочил и взял ее чашку.



654

— Без сахара, — попросила Цинтия, видя, что Пуаро потянулся за щипчиками, намереваясь положить ей сахар.



655

— Без сахара? Вы отказались от него в военное время, да?



656

— Нет, никогда не пью кофе с сахаром.



657

— Sacre! — пробормотал Пуаро, передавая ей наполненную чашку.



658

Никто, кроме меня, этого не слышал. Я с удивлением посмотрел на моего друга. Его лицо отражало сдерживаемое возбуждение, а глаза стали зелеными, как у кошки. Так было всегда, стоило ему увидеть или услышать нечто важное. Но что привело его в такое состояние? Обычно я не отношу себя к категории глупцов, однако должен признаться, что ничего необычного не заметил.



659

В следующую минуту открылась дверь и появилась Доркас.



660

— Сэр, вас хочет видеть мистер Уэллс, — обратилась она к Джону.



661

Я вспомнил это имя. Оно принадлежало адвокату, которому писала миссис Инглторп накануне своей гибели.



662

Джон немедленно поднялся:



663

— Проводите его в мой кабинет! — Затем обратился к нам. — Это адвокат моей матери, — объяснил он и добавил более тихо: — Уэллс также является коронером. Вы понимаете. Может быть, вы хотите пойти со мной?



664

Мы согласились и вместе с ним вышли из комнаты. Джон шел впереди, и я, воспользовавшись случаем, прошептал Пуаро:



665

— Значит, все-таки будет следствие?



666

Пуаро с отсутствующим видом кивнул. Он казался настолько погруженным в свои мысли, что меня охватило любопытство.



667

— В чем дело? Вы не слушаете, что я говорю!



668

— Это правда, друг мой. Я крайне озабочен.

— Почему?



669

— Потому что мадемуазель Цинтия пьет кофе без сахара.



670

— Что? Вы не хотите говорить серьезно?



671

— Однако я очень серьезен. О, есть что-то, чего я не понимаю… Мой инстинкт был верен.



672

— Какой инстинкт?



673

— Тот, что вынудил меня настоять на проверке кофейных чашек. Chut! Ни слова больше!



674

Мы прошли за Джоном в его кабинет, и он закрыл за нами дверь.



675

Мистер Уэллс оказался приятным человеком средних лет, с проницательными глазами и типичным для адвоката поджатым ртом. Джон представил нас обоих и объяснил причину нашего присутствия.



676

— Вы понимаете, Уэллс, — добавил он, — что все это строго секретно. Мы все еще надеемся, что не возникнет необходимости в расследовании.



677

— Конечно, конечно, — успокаивающе произнес мистер Уэллс. — Мне хотелось бы избавить вас от боли и огласки, связанных с дознанием, но это абсолютно невозможно без свидетельства докторов о смерти.



678

— Да, я понимаю.



679

— Умный человек этот Бауэрштейн и, насколько мне известно, большой авторитет в области токсикологии.



680

— В самом деле? — довольно натянуто спросил Джон. И, немного помолчав, он нерешительно добавил: — Мы должны выступить в качестве свидетелей?… Я имею в виду… мы все?



681

— Разумеется. Вы и… гм… мистер… гм… Инглторп.



682

Возникла небольшая пауза, прежде чем адвокат продолжил в своей успокаивающей манере:



683

— Все другие показания будут лишь подкрепляющими, простая формальность.

— Я понимаю.



684

Едва заметное выражение облегчения мелькнуло на лице Джона. Это меня удивило, потому что я не видел для этого никакой причины.



685

— Если вы не имеете ничего против, — продолжил мистер Уэллс, — я думаю, мы займемся этим в пятницу. Это даст нам достаточно времени для того, чтобы получить заключение докторов. Вскрытие должно произойти, полагаю, сегодня?

— Да.



686

— Значит, пятница вас устроит?



687

— Вполне.



688

— Излишне говорить, дорогой мой Кавендиш, как я огорчен этим трагическим событием.



689

— Вы не могли бы, мсье, помочь нам во всем этом разобраться? — вступил в разговор Пуаро, заговорив впервые с тех пор, как мы вошли в кабинет.

— Я?



690

— Да, мы слышали, что миссис Инглторп в последний вечер написала вам письмо. Сегодня утром вы должны были уже получить его.



691

— Я его получил, но оно не содержит никакой информации. Это просто записка, в которой она просит посетить ее сегодня утром, так как хочет получить совет по очень важному вопросу.



692

— Она не намекала по какому?



693

— К сожалению, нет.



694

— Жаль, — сказал Джон.



695

— Очень жаль, — мрачно согласился Пуаро.



696

Последовало молчание. Пуаро по-прежнему был задумчив. Наконец он снова обратился к адвокату:



697

— Мистер Уэллс, я хотел бы спросить вас, если это не противоречит профессиональному этикету. Кто наследует деньги миссис Инглторп в случае ее смерти?



698

Мгновение поколебавшись, адвокат ответил:



699

— Это очень скоро станет известно всем, так что если мистер Кавендиш не возражает…



700

— Нисколько, — перебил его Джон.



701

— Я не вижу причины не ответить на ваш вопрос. В своем последнем завещании, датированном августом прошлого года, после всех небольших сумм, предназначавшихся слугам, она все оставила своему приемному сыну — мистеру Джону Кавендишу.



702

— Не было ли это — извините мой вопрос, мистер Кавендиш, — довольно несправедливо по отношению к мистеру Лоуренсу Кавендишу?



703

— Нет, я так не думаю. Видите ли, по условиям завещания их отца, Джон наследует недвижимость, а Лоуренс после смерти приемной матери получит значительную сумму денег. Миссис Инглторп оставила деньги своему старшему приемному сыну, зная, что он должен будет содержать Стайлз. По-моему, это было очень справедливое и беспристрастное распределение.



704

Пуаро задумчиво кивнул:



705

— Понятно. Однако прав ли я, что, по вашему английскому закону, это завещание было автоматически аннулировано, когда миссис Инглторп снова вышла замуж?



706

Мистер Уэллс опустил голову:



707

— Я как раз собирался сказать, мсье Пуаро, что данный документ потерял теперь законную силу.



708

— Так! — произнес Пуаро. И после небольшой паузы спросил: — Была ли сама миссис Инглторп осведомлена об этом?



709

— Не знаю. Возможно.



710

— Да, была, — неожиданно подтвердил Джон. — Только вчера мы обсуждали вопрос об аннулировании завещания после ее нового замужества.



711

— О-о! Еще один вопрос, мистер Уэллс. Вы сказали: «Ее последнее завещание». Значит, миссис Инглторп делала несколько завещаний?



712

— В среднем она составляла завещания по крайней мере раз в год, — невозмутимо пояснил мистер Уэллс. — Она меняла завещательные распоряжения то в пользу одного, то в пользу другого члена семьи.



713

— Допустим, — предположил Пуаро, — миссис Инглторп, не поставив вас в известность, составила новое завещание в пользу кого-нибудь, не являющегося членом семьи… Допустим, в пользу мисс Ховард. Вас бы это удивило?



714

— Нисколько.



715

В то время как Джон и адвокат обсуждали вопрос о необходимости просмотреть документы миссис Инглторп, я придвинулся поближе к Пуаро.



716

— Вы думаете, миссис Инглторп составила завещание, оставив все свои деньги мисс Ховард? — тихо полюбопытствовал я.



717

Пуаро улыбнулся:

— Нет.



718

— Тогда почему вы спросили?



719

— Ш-ш-ш!



720

Джон Кавендиш обратился к Пуаро:



721

— Вы пойдете с нами, мсье? Мы собираемся просмотреть документы матери. Мистер Инглторп вполне согласен предоставить это мистеру Уэллсу и мне.



722

— Что, кстати сказать, очень упрощает дело, — пробормотал адвокат, — так как формально, разумеется, он имеет право…

Фраза осталась незаконченной.



723

— Сначала мы посмотрим письменный стол в будуаре, — объяснил Джон, — а затем поднимемся в спальню матери. Она держала свои самые важные документы в фиолетовом портфеле, который нам нужно внимательно осмотреть.



724

— Да, — сказал адвокат, — вполне вероятно, что там может быть более новое завещание, чем то, которое находится у меня.



725

— Есть более позднее завещание, — заметил Пуаро.



726

— Что? — Джон и адвокат ошеломленно уставились на него.



727

— Или, вернее, — невозмутимо продолжал мой друг, — такое завещание было.



728

— Что вы имеете в виду, говоря «было»? Где оно теперь?



729

— Сожжено!

— Сожжено?!



730

— Да. Взгляните! — Он вынул фрагмент обгорелой бумаги, который мы нашли в камине комнаты миссис Инглторп, и подал его адвокату, кратко объяснив, когда и где его нашел.



731

— Но, возможно, это старое завещание?



732

— Я так не думаю. Более того, почти уверен, что оно было составлено не раньше чем вчера, во второй половине дня, после полудня.



733

— Что? Быть не может! — вырвалось одновременно у обоих мужчин.



734

Пуаро повернулся к Джону:



735

— Я докажу вам это, если вы разрешите мне послать за вашим садовником.



736

— О, разумеется!.. Но я не понимаю…



737

Пуаро поднял руку:



738

— Сделайте то, о чем я вас прошу. А после можете спрашивать сколько угодно.



739

— Очень хорошо. — Джон позвонил.



740

Сразу же явилась Доркас.



741

— Доркас, скажите Мэннингу, чтобы он пришел сюда, ко мне.



742

— Да, сэр, — ответила Доркас и вышла.



743

Мы ждали в напряженном молчании. Только Пуаро был совершенно спокоен и незаметно протер своим носовым платком пыль в забытом уголке книжного шкафа.



744

Тяжелые шаги подбитых гвоздями башмаков по гравию возвестили о приближении Мэннинга. Джон вопросительно взглянул на Пуаро. Тот кивнул.



745

— Входите, Мэннинг, — пригласил Джон. — Я хочу с вами поговорить.



746

Мэннинг не спеша вошел через французское окно и остановился около него. Фуражку он держал в руках, очень осторожно поворачивая ее за околыш. Спина его была сильно согнута, хотя, возможно, он был не так стар, как выглядел. Однако глаза Мэннинга, умные, проницательные, не соответствовали его медленной, довольно осторожной речи.



747

— Мэннинг, — сказал Джон, — этот джентльмен задаст вам несколько вопросов, на которые я хочу чтобы вы ответили.



748

— Да, сэр! — пробормотал садовник.



749

Пуаро быстро вышел вперед. Мэннинг с легким презрением окинул его взглядом.



750

— Вчера после полудня вы сажали в грядки бегонии с южной стороны дома. Не так ли, Мэннинг?



751

— Да, сэр! Я и Виллам.



752

— Миссис Инглторп подошла к окну и позвала вас, не правда ли?



753

— Да, сэр, позвала.



754

— Скажите, что случилось потом?



755

— Ну-у, сэр, ничего особенного. Она только велела Вилламу съездить в деревню на велосипеде и привезти вроде бланк завещания или что-то такое… точно не знаю… Она написала ему на бумажке.



756

— И что же?



757

— Ну, он и привез, сэр.



758

— Так, а что произошло дальше?



759

— Мы продолжали сажать бегонии, сэр.



760

— Потом миссис Инглторп опять позвала вас?



761

— Да, сэр. Позвала. Меня и Виллама.



762

— А потом?



763

— Велела нам войти и подписать длинную бумагу… внизу… под тем местом, где она сама подписалась.



764

— Вы видели что-нибудь из того, что было написано выше ее подписи? — быстро спросил Пуаро.



765

— Нет, сэр. Там лежал кусок промокательной бумаги, сэр.



766

— И вы подписали, где она сказала?



767

— Да, сэр. Сначала я, потом Виллам.



768

— Что она сделала с этой бумагой?



769

— Ну-у… засунула ее в длинный конверт и положила во что-то вроде фиолетовой коробки.



770

— Когда она позвала вас первый раз?



771

— Я бы сказал… около четырех часов, сэр.



772

— Не раньше? Не могло это быть около половины третьего?



773

— По-моему, нет, сэр. Я бы сказал, немного после четырех… не раньше.



774

— Благодарю вас, Мэннинг, этого достаточно, — любезно произнес Пуаро.



775

Садовник посмотрел на своего хозяина. Джон кивнул. Мэннинг откозырял, приложив оттопыренный палец к виску, и, что-то пробормотав, осторожно попятился из застекленной двери.



776

Мы все переглянулись.



777

— Господи! — пробормотал Джон. — Какое экстраординарное совпадение.



778

— Какое совпадение?



779

— Что моя мать составила завещание в день своей смерти!



780

Мистер Уэллс кашлянул и сухо заметил:



781

— Вы уверены, что это совпадение, Кавендиш?



782

— Что вы хотите сказать?



783

— Как вы мне говорили вчера, после полудня у вашей матери была с… с кем-то крупная ссора.



784

— Что вы имеете в виду? — снова воскликнул Кавендиш. Голос его дрожал, и он сильно побледнел.



785

— В результате этой ссоры ваша мать внезапно и поспешно составила новое завещание, содержание которого мы никогда теперь не узнаем. Она никому не сказала о том, как распорядилась наследством, а сегодня утром, несомненно, хотела проконсультироваться со мной по этому вопросу, но… Завещание исчезло, она унесла его секрет в могилу. Боюсь, Кавендиш, тут нет совпадения. Я уверен, мсье Пуаро, вы согласны со мной, что факты говорят сами за себя и наводят на размышления.



786

— Наводят на размышления или нет, — перебил Джон, — но мы очень благодарны мсье Пуаро за то, что он пролил свет на этот вопрос. Если бы не он, мы никогда ничего не узнали бы об этом завещании. Полагаю, мсье, я могу узнать, что прежде всего навело вас на подозрение?



787

Пуаро улыбнулся.



788

— Небрежно нацарапанные слова на старом конверте и свежепосаженная грядка бегоний, — ответил он.



789

По-моему, Джон собирался и дальше настойчиво задавать вопросы, но в этот момент послышалось громкое рычание мотора, и мы все повернулись к окну, рассматривая подъехавший автомобиль.



790

— Эви! — закричал Джон. — Извините меня, Уэллс! — И он быстро вышел в холл.



791

Пуаро вопросительно посмотрел на меня.



792

— Мисс Ховард, — объяснил я.



793

— О, я очень рад, что она вернулась. У этой женщины, Гастингс, есть голова на плечах и сердце. Хотя милостивый господь не наградил ее красотой.



794

Я последовал примеру Джона и тоже вышел в холл, где мисс Ховард старалась освободиться от непомерной вуали, покрывавшей голову. Когда взгляд Эви упал на меня, я почувствовал внезапный укор совести. Эта женщина так серьезно предупреждала меня о грозившей опасности, а я — увы! — не обратил на это внимания. Как быстро и с какой небрежностью я отбросил ее предостережение! Теперь, когда худшие опасения мисс Ховард оправдались, мне стало стыдно. Она слишком хорошо знала Алфреда Инглторпа! Может быть, останься она в Стайлз-Корт, и трагедии не произошло бы, так как он побоялся бы этих постоянно наблюдавших за ним глаз?



795

У меня отлегло от сердца, когда мисс Ховард сжала мне руку хорошо знакомым, крепким до боли рукопожатием. Глаза, встретившиеся с моими, были печальны, но упрека в них не было. По ее покрасневшим векам было видно, что она горько плакала, но манеры ее остались по-прежнему грубоватыми.



796

— Выехала сразу, как получила сообщение. Только вернулась с ночного дежурства. Наняла машину. Самый быстрый способ сюда добраться.



797

— Вы с утра чего-нибудь ели? — спросил Джон.

— Нет.



798

— Я так и подумал. Пойдемте! Завтрак еще не убран со стола, и для вас приготовят свежий чай. — Он повернулся ко мне: — Вы присмотрите за ней, Гастингс? Меня ждет Уэллс. О, вот и мсье Пуаро. Он нам помогает, Эви.



799

Мисс Ховард пожала руку Пуаро, но через плечо подозрительно посмотрела на Джона:



800

— Что вы имеете в виду — «помогает»?



801

— Помогает расследовать.



802

— Нечего тут расследовать! Его что, еще не отправили в тюрьму?



803

— Кого не отправили в тюрьму?



804

— Кого? Разумеется, Алфреда Инглторпа!



805

— Дорогая Эви, будьте осторожнее. Лоуренс считает, что наша мать умерла от сердечного приступа.



806

— Очень глупо с его стороны! — резко парировала мисс Ховард. — Конечно же, бедняжку Эмили убил Алфред. Я вам постоянно твердила, что он это сделает.



807

— Дорогая Эви, не говорите так громко. Что бы мы ни думали, ни подозревали, в настоящее время лучше говорить как можно меньше, пока не пройдет предварительное слушание. Оно состоится в пятницу.



808

— Вздор! Чепуха! — Фырканье, которое издала Эви, было просто великолепно. — Вы все с ума посходили! К тому времени этот тип сбежит из страны! Если у него есть хоть капля ума, он тут не останется покорно ждать, когда его повесят.



809

Джон Кавендиш беспомощно посмотрел на Эви.



810

— Я знаю, в чем дело! — продолжала она свои обвинения. — Вы наслушались этих докторов. Никогда не следует этого делать! Что они знают? Ровным счетом ничего… или как раз столько, чтобы стать опасными. Я-то знаю. Мой отец был доктором. Этот коротышка Уилкинс — величайший дурак, какого мне раньше не приходилось видеть. Сердечный приступ! Другого он ничего и не мог бы сказать! Любой человек, у которого есть хоть капля мозгов, сразу мог бы увидеть, что ее отравил муж. Я всегда говорила, что он убьет беднягу в ее же собственной кровати. Он так и сделал! А вы бормочете глупости о сердечном приступе и предварительном слушании в пятницу! Стыдитесь, Джон Кавендиш!



811

— И как, по-вашему, я должен поступить? — спросил тот, не в силах сдержать улыбки. — Черт побери, Эви! Не могу же я взять его за шиворот и потащить в полицейский участок.



812

— Гм! Вы могли бы что-нибудь предпринять. Узнать, например, как он это проделал. Инглторп — ловкий мерзавец. Думаю, он размочил бумажку с отравой для мух. Спросите повариху, не пропала ли она у нее?



813

В этот момент мне пришло в голову, что иметь мисс Ховард и Алфреда Инглторпа под одной крышей — задача, посильная только Геркулесу, и я не позавидовал положению Джона. По его лицу я видел, что он вполне понимает трудность сложившейся ситуации. И в данный момент Джон попытался найти спасение в бегстве, поспешно покинув комнату.



814

Доркас внесла свежий чай. Когда она вышла из комнаты, Пуаро, который все это время стоял у окна, подошел к нам и сел напротив мисс Ховард.



815

— Мадемуазель, — сказал он серьезно. — Я хочу вас о чем-то попросить.



816

— Давайте… просите! — произнесла эта леди, глядя на него с некоторым неодобрением.



817

— Я надеюсь на вашу помощь.



818

— С удовольствием помогу вам повесить Алфреда, — грубо ответила она. — Хотя виселица слишком хороша для него. Его следует четвертовать, как в старые добрые времена.



819

— Значит, мы думаем одинаково, — заявил Пуаро. — Так как я тоже хочу повесить преступника.

— Алфреда Инглторпа?



820

— Его или кого-то другого.



821

— Никого другого не может быть! Пока он не появился, никто бедняжку Эмили не убивал. Я не говорю, что она не была окружена акулами, — была! Но они охотились только за кошельком Эмили. Ее жизни ничто не угрожало. Однако появляется мистер Алфред Инглторп, и через два месяца — hey presto! — Эмили нет в живых!



822

— Поверьте мне, мисс Ховард, — очень серьезно произнес Пуаро. — Если мистер Инглторп действительно убийца, он от меня не уйдет. Клянусь честью, я повешу его так же высоко, как повесили Амана!



823

— Это уже лучше! — с энтузиазмом воскликнула мисс Ховард.



824

— Но я должен просить, чтобы вы мне доверяли. Я скажу вам почему. Потому что в этом доме траура вы — единственная, чьи глаза покраснели от слез.



825

Мисс Ховард мигнула, и в ее грубом голосе появилась другая нотка:



826

— Если вы хотите сказать, что я ее любила… Да, любила. Знаете, Эмили была, конечно, на свой манер, старая эгоистка. Она была очень щедрой, но всегда ждала ответа на свою щедрость, никогда не позволяла людям забыть, что она для них сделала… Поэтому окружающие не платили за ее щедрость любовью. Но не думайте, что Эмили это когда-нибудь понимала или чувствовала недостаток любви. Надеюсь, наши с ней отношения, во всяком случае, строились на другой основе. С самого начала я твердо поставила на своем: «Я вам стою столько-то фунтов в год. Хорошо! Но ни пенса больше… ни пары перчаток, ни билета в театр!» Она не понимала… иногда, бывало, обижалась. Говорила, что я глупая гордячка. Это было не так… но объяснить я не могла. Как бы то ни было, я сохраняла свое достоинство. Так что из всей компании я была единственной, кто мог себе позволить любить ее. Я заботилась о ней, оберегала, охраняла ее от них всех… А потом является этот бойкий на язык мерзавец, и — пу-уф-ф! — все годы моей преданности превращаются в ничто!



827

Пуаро сочувственно кивнул:



828

— Я понимаю, мадемуазель, понимаю все, что вы чувствуете. Это вполне естественно. Вы считаете, что мы слишком апатичны, бездеятельны, что нам не хватает душевного жара и энергии… Но, поверьте мне, это не так.



829

В этот момент Джон просунул в дверь голову и пригласил нас обоих подняться в комнату миссис Инглторп, так как они с Уэллсом закончили разбирать бумаги в будуаре.



830

Когда мы поднимались по лестнице, Джон оглянулся на дверь в столовую и, понизив голос, доверительно проговорил:



831

— Послушайте, я не представляю, что случится, когда эти двое встретятся…



832

Я беспомощно покачал головой.



833

— Я сказал Мэри, чтобы она, если сможет, держала их друг от друга подальше, — продолжил Джон.



834

— Сможет ли она это сделать?



835

— Один господь знает! Конечно, ясно, что Инглторп и сам постарается с ней не встречаться.



836

— Ключи все еще у вас, Пуаро, не так ли? — спросил я, когда мы подошли к дверям запертой спальни.



837

Взяв у него ключи, Джон открыл дверь, и мы все вошли внутрь. Адвокат направился прямо к столу, Джон последовал за ним.



838

— По-моему, все важные бумаги мать держала в этом портфеле.



839

Пуаро вынул из кармана небольшую связку ключей.



840

— Разрешите! Сегодня утром я из предосторожности его запер.



841

— Но сейчас он не заперт.



842

— Не может быть!



843

— Посмотрите! — Джон раскрыл портфель.



844

— Mille tonnerres! — воскликнул ошеломленный Пуаро. — Ведь оба ключа все это время находились в моем кармане! — Он бросился к портфелю и неожиданно застыл. — Eh voila une affaire! Замок взломан.

— Что?



845

Пуаро опустил портфель.



846

— Но кто же его взломал? Почему? Когда? Ведь дверь была заперта! — воскликнули мы все в один голос.



847

На посыпавшиеся вопросы Пуаро ответил по порядку, почти механически:



848

— Кто — это вопрос. Почему? О, если бы я только знал! Когда? После того, как я был здесь час тому назад. Что же касается запертой двери… В ней простой замок. Возможно, подходит ключ от какой-то другой двери, выходящей в коридор.



849

Мы непонимающе смотрели друг на друга. Пуаро подошел к камину. Внешне он казался спокойным, но я заметил, что руки у него сильно дрожали, когда он по своей привычке стал из любви к порядку и симметрии переставлять на каминной полке вазы.



850

— Послушайте, это было так, — наконец заговорил Пуаро. — В этом портфеле находилась какая-то улика… Может быть, незначительная сама по себе, но достаточно опасная, так как помогла бы нам связать личность убийцы с совершенным им преступлением. Для него было очень важно уничтожить эту улику, пока ее не обнаружили. Поэтому он пошел на риск — большой риск! — и явился сюда. Найдя портфель запертым, он вынужден был взломать замок и таким образом выдал, что побывал здесь. Должно быть, эта улика имела для него очень большое значение, коли он так рисковал.



851

— Но что это могло быть?



852

— О! — воскликнул Пуаро, сердито вскинув руки. — Этого я не знаю! Без сомнения, какой-то документ, а возможно, клочок бумаги, который видела Доркас в руках миссис Инглторп после полудня. И я… — Гнев Пуаро вырвался наружу. — Жалкое животное! Я не мог догадаться! Вел себя как сумасшедший! Я не должен был оставлять этот портфель здесь. Нужно было унести его с собой. Ах! Трижды глупец! А теперь улика исчезла. Она уничтожена… или нет? Может быть, еще есть шанс?… Мы не должны оставить ни одного камня неперевернутым… — И он как безумный выскочил из комнаты.



853

Придя в себя, я решил последовать за ним, но к тому времени, когда выбежал на лестницу, Пуаро уже не было видно.



854

Мэри Кавендиш, стоя там, где лестница раздваивалась, смотрела вниз, в холл, в том направлении, где исчез детектив.



855

— Что случилось с вашим экстраординарным другом, мистер Гастингс? Он только что промчался мимо меня, словно обезумевший бык.



856

— Он чем-то очень расстроен, — заметил я нерешительно, не зная, насколько, по мнению Пуаро, могу быть откровенным. Увидев слабую улыбку на выразительных губах миссис Кавендиш, я постарался сменить тему: — Они еще не встретились, не так ли?

— Кто?



857

— Мистер Инглторп и мисс Ховард.



858

Мэри посмотрела на меня довольно странным взглядом:



859

— Вы думаете, произойдет нечто ужасное, если они встретятся?



860

— Гм… а вы разве так не думаете? — отреагировал я, захваченный врасплох.



861

— Нет. — Она спокойно улыбалась. — Я хотела бы посмотреть хорошую ссору. Это очистило бы воздух. В настоящее время мы все так много размышляем и так мало говорим.



862

— Джон так не думает, — заметил я. — Он считает, что их надо держать подальше друг от друга.

— О-о!.. Джон!..



863

Что-то в ее тоне возмутило меня.



864

— Старина Джон — очень хороший парень! — воскликнул я с жаром.



865

Минуту-другую Мэри изучающе, пристально смотрела мне в глаза, а затем, к моему величайшему удивлению, сказала:



866

— Вы очень лояльны к вашему другу. И за это мне нравитесь.



867

— Разве вы не мой друг?



868

— Я очень плохой друг, — ответила она.



869

— Почему вы так говорите?



870

— Потому что это правда. Один день я очаровательна с моими друзьями, а на следующий совершенно о них забываю.



871

Не знаю, что именно меня вынудило, но я был уязвлен ее словами и глупейшим образом бестактно заявил:



872

— Однако вы, похоже, неизменно очаровательны с доктором Бауэрштейном, — и сразу же пожалел о своей несдержанности.



873

Ее лицо стало совершенно непроницаемым. У меня было такое впечатление, будто стальной занавес закрыл меня от этой женщины. Не сказав больше ни слова, она повернулась и стала быстро подниматься по лестнице, а я остался стоять как идиот, глупо глядя ей вслед.



874

Я пришел в себя, услышав ужасный шум внизу — что-то, громко объясняя, кричал Пуаро. Меня раздосадовала мысль, что вся моя дипломатия оказалась напрасной. Похоже, мой друг сообщил конфиденциальные сведения всему дому. Это заставило меня усомниться в его рассудительности, и я с сожалением подумал, что в моменты возбуждения он склонен терять голову. Я быстро спустился по лестнице. При виде меня Пуаро сразу же успокоился. Я отвел его в сторону.



875

— Дорогой мой, разумно ли это? Что вы делаете? Вы ведь не хотите, чтобы наши сведения стали достоянием всего дома? Собственно говоря, вы играете на руку преступнику!



876

— Вы так думаете, Гастингс?



877

— Я в этом уверен.



878

— Ладно, ладно, друг мой! Я буду руководствоваться вашими советами.



879

— Хорошо, хотя, к сожалению, теперь уже слишком поздно.

— Конечно.



880

Он выглядел таким удрученным и сконфуженным, что мне стало жаль его, несмотря на то что высказанный мною упрек я считал справедливым и уместным.



881

— Ну что же, пойдемте, друг мой! — предложил наконец Пуаро.



882

— Вы здесь все закончили?



883

— Да, на данный момент. Вы пойдете вместе со мной до деревни?



884

— Охотно!



885

Он взял свой маленький чемоданчик, и мы вышли через французское окно гостиной. Цинтия Мёрдок как раз входила в комнату, и Пуаро, пропуская ее, шагнул в сторону.



886

— Извините, мадемуазель, одну минутку!



887

— Да? — повернулась она, вопросительно взглянув на него.



888

— Вы когда-нибудь готовили лекарства для миссис Инглторп?



889

— Нет, — ответила Цинтия и слегка вспыхнула.



890

— Только ее порошки?



891

Румянец на щеках Цинтии стал гуще.



892

— О да! Однажды я приготовила для нее снотворные порошки.



893

— Вот эти? — Пуаро вынул пустую коробочку из-под порошков.

Она кивнула.



894

— Вы могли бы сказать, что это было? Сульфонал? Веронал?



895

— Нет, бромид.



896

— О! Благодарю вас, мадемуазель. Всего доброго!



897

Быстро удаляясь от дома, я с удивлением поглядывал на Пуаро. Мне и раньше доводилось замечать, что, когда он бывал возбужден, глаза его становились зелеными, как у кошки. Сейчас они сверкали, словно изумруды.



898

— Друг мой, — заговорил наконец Пуаро. — У меня появилась идея. Очень странная идея, возможно, абсолютно невероятная. И все-таки… она подходит!



899

Я пожал плечами и про себя подумал, что слишком уж он увлекается своими фантастическими идеями. А в данном случае все так ясно и понятно. Но заговорил я о другом:



900

— Значит, разговор с Цинтией объяснил отсутствие соответствующей наклейки на коробочке? Как вы и предполагали, загадка оказалась совсем простой! Удивляюсь, как я сам об этом не подумал!



901

Но Пуаро, похоже, меня не слушал.



902

— Они сделали еще одно открытие. La-bas! — Он выразительно показал большим пальцем через плечо в направлении Стайлз-Корт. — Мне сказал об этом мистер Уэллс, когда мы поднимались по лестнице.



903

— Какое же?



904

— В запертом письменном столе в будуаре они нашли завещание миссис Инглторп, составленное еще до ее второго замужества, по которому она все оставляла Алфреду Инглторпу. Завещание, очевидно, было составлено, как только состоялась помолвка. Это явилось сюрпризом для Уэллса… и для Джона Кавендиша тоже. Завещание написано на специальном бланке, а свидетелями были двое слуг… не Доркас.



905

— Мистер Инглторп знал об этом?

— Говорит, что нет.



906

— Вряд ли этому можно верить! — заметил я скептически. — Все эти завещания прямо-таки вызывают замешательство! А кстати, каким образом нацарапанные на конверте слова помогли вам узнать, что последнее завещание было составлено вчера после полудня?



907

Пуаро улыбнулся:

— Друг мой, случалось ли вам иногда забывать, как правильно пишется какое-нибудь слово?



908

— Да, и нередко. Думаю, такое случается с каждым.



909

— Безусловно. И, наверное, при этом вы пытались несколько раз написать это слово на уголке промокашки или на каком-нибудь ненужном клочке бумаги, чтобы посмотреть, правильно ли оно выглядит. Ну вот, именно это и делала миссис Инглторп. Обратите внимание, что слово «possessed» написано вначале с одним «s», а затем правильно — с двумя «s». Чтобы убедиться в правильности написания, она повторила слово несколько раз и попробовала употребить его в фразах. О чем это говорит? О том, что в тот день после полудня миссис Инглторп написала это слово. Сопоставив находку с обгоревшим куском бумаги, найденным в камине, я пришел к мысли о завещании — документе, в котором почти наверняка содержится это слово. Моя догадка была подтверждена еще одним обстоятельством. В общей суете, вызванной трагическим происшествием, будуар в то утро не подметался, и около письменного стола я обнаружил несколько клочков темно-коричневой земли. В течение нескольких дней стояла прекрасная погода, и обычные башмаки не могли оставить такой след.



910

Я подошел к окну и сразу обратил внимание на то, что клумбы с бегониями совсем недавно вскопаны и земля на них точно такая же, как на полу в будуаре. Кроме того, от вас я также узнал, что бегонии сажали вчера после полудня. Теперь я был уверен, что один, а возможно, и оба садовника (на клумбах остались следы двух пар ног) входили в будуар. Если бы миссис Инглторп просто захотела с ними поговорить, она, очевидно, подошла бы к окну и садовникам незачем было бы заходить в комнату. Теперь я был вполне убежден, что она составила новое завещание и позвала обоих садовников, чтобы они его засвидетельствовали, поставив свои подписи. События подтвердили, что мое предположение оказалось правильным.



911

— Очень прозорливо! — не мог я не восхититься. — Должен признаться, что выводы, которые сделал я, глядя на эти нацарапанные на конверте слова, были совершенно ошибочны.



912

Пуаро улыбнулся.

— Вы даете слишком большую волю вашему воображению, друг мой, — заметил он. — Воображение — хороший слуга, но плохой господин. Самое простое объяснение всегда наиболее вероятно.



913

— Еще один вопрос. Как вы узнали, что ключ от портфеля миссис Инглторп был потерян?



914

— Я этого не знал. Это была догадка, которая оказалась верной. Вы, конечно, заметили, что ключ висел на куске проволоки. Это вызвало предположение, что его, скорее всего, сорвали с непрочного кольца общей связки. Видите ли, если бы ключ был потерян и найден, миссис Инглторп сразу же вернула бы его на свою связку. Однако на связке я обнаружил дубликат: новый блестящий ключ. Это и привело меня к предположению, что кто-то другой, а не миссис Инглторп, вставил ключ в замок портфеля.



915

— Конечно! — подхватил я. — И это был Алфред Инглторп!



916

Пуаро с любопытством посмотрел на меня:



917

— Вы так уверены в его вине?



918

— Естественно. И это подтверждается каждым новым обнаруженным фактом!



919

— Напротив, — спокойно возразил Пуаро. — Есть несколько фактов в его пользу.



920

— О, полно!

— Да-да!



921

— Я вижу лишь один, — сказал я.



922

— Что именно?



923

— В прошлую ночь его не было дома.



924

— Bad shot! — как говорите вы, англичане. Вы выбрали как раз тот факт, который, по моему мнению, свидетельствует против него.



925

— Как это? — удивился я.



926

— Если бы мистер Инглторп знал, что его жена будет отравлена прошлой ночью, он, конечно, устроил бы все так, чтобы уйти из дому. Здесь может быть два объяснения: либо он знал, что должно случиться, либо у него была своя причина для отсутствия.



927

— И какая же это причина? — скептически спросил я.



928

Пуаро пожал плечами:



929

— Откуда мне знать? Но, без сомнения, дискредитирующая. По-моему, мистер Инглторп — мерзавец, но это не значит, что он обязательно и убийца.



930

Я покачал головой. Слова Пуаро не показались мне убедительными.



931

— Наши мнения разошлись? — продолжил Пуаро. — Ну что же, пока оставим это. Время покажет, кто из нас прав. Давайте обратимся теперь к другому. Как вы объясняете, что все двери спальни были закрыты на задвижки изнутри?



932

— Ну… — Я задумался. — На это необходимо взглянуть логически.

— Верно.



933

— Я объяснил бы это так. Двери были на задвижках (мы в этом сами удостоверились), тем не менее наличие стеарина на полу и уничтожение завещания свидетельствуют о том, что ночью кто-то входил в комнату. Вы с этим согласны?



934

— Безусловно! Преподнесено с предельной ясностью. Продолжайте!



935

— Так вот, — заключил я, ободренный поддержкой, — если человек, оказавшийся в комнате, не вошел в нее через окно и не появился там каким-то чудом, следовательно, дверь ему открыла изнутри сама миссис Инглторп. Это подкрепляет нашу уверенность в том, что человек, которого мы имеем в виду, был ее мужем. Совершенно естественно, что ему она могла открыть.



936

Пуаро покачал головой:

— Почему? Миссис Инглторп закрыла на задвижку дверь, ведущую в его комнату (поступок крайне необычный с ее стороны!), потому что именно в тот день сильно с ним поссорилась. Нет, его она не впустила бы.



937

— Однако вы согласны со мной, что дверь должна была открыть сама миссис Инглторп?



938

— Есть и другая вероятность. Ложась спать, она могла забыть закрыть на засов дверь, ведущую в коридор, и встала потом, к утру, чтобы ее запереть.



939

— Пуаро, вы серьезно так думаете?



940

— Нет, я не говорю, что она так сделала, но вполне могла. Теперь обратимся к известному нам обрывку разговора между миссис Кавендиш и ее свекровью. Что вы думаете по этому поводу?



941

— Я и забыл об этом! Но, по-моему, как и прежде, это остается загадкой. Кажется просто невероятным, чтобы женщина, подобная миссис Кавендиш, гордая и сдержанная до крайности, стала бы вмешиваться с такой настойчивостью в то, что ее совершенно не касается.



942

— Абсолютно верно! Удивительно для женщины с ее воспитанием.



943

— Да, действительно странно, — согласился я. — Однако это не так важно и не стоит принимать во внимание.



944

Из груди Пуаро вырвался стон.



945

— Что я всегда вам говорю? Все следует принимать во внимание. Если факт не подходит к вашему предположению, значит, оно ошибочно!



946

— Ну что же, посмотрим, — раздраженно ответил я.



947

— Да, посмотрим.



948

К тому времени мы уже подошли к «Листуэй коттедж», и Пуаро провел меня вверх по лестнице в свою комнату. Он предложил мне одну из своих крошечных русских сигарет, которые сам иногда курил. Меня позабавило, как он аккуратно складывал использованные спички в маленькую фарфоровую пепельницу, и я почувствовал, что мое мгновенное раздражение исчезло.



949

Пуаро поставил два стула перед открытым окном с видом на деревенскую улицу. Повеяло свежим ветерком, теплым и приятным. День обещал быть жарким.



950

Внезапно мое внимание привлек молодой человек, быстро шагавший по улице. У него было очень странное выражение лица, в котором возбуждение смешивалось с ужасом.



951

— Взгляните, Пуаро! — воскликнул я.



952

Пуаро наклонился вперед.



953

— Tiens! — произнес он. — Это мистер Мэйс из аптеки. Он идет сюда.



954

Молодой человек остановился перед «Листуэй коттедж» и, мгновение поколебавшись, энергично постучал в дверь.



955

— Минутку! — крикнул из окна Пуаро. — Я иду!



956

Подав знак, чтобы я следовал за ним, он быстро сбежал с лестницы и открыл дверь.



957

— О, мистер Пуаро! — сразу начал мистер Мэйс. — Извините за беспокойство, но я слышал, вы только что пришли из Стайлз-Корт.



958

— Да. Это так.



959

Молодой человек облизнул пересохшие губы. Лицо у него странно подергивалось.



960

— По деревне ходят слухи, что миссис Инглторп умерла так внезапно… Люди говорят… — из осторожности он понизил голос, — будто ее отравили…



961

Лицо Пуаро осталось невозмутимым.



962

— Это могут сказать только доктора, мистер Мэйс.



963

— Да, разумеется… совершенно верно… — Молодой человек заколебался, но, будучи не в силах побороть своего возбуждения, схватил Пуаро за руку и понизил голос до шепота: — Только скажите, мистер Пуаро, ведь это… Это не стрихнин, нет?



964

Я почти не слышал, что ответил Пуаро. Явно что-то уклончивое. Когда молодой человек ушел, Пуаро, закрыв за ним дверь, повернулся ко мне.



965

— Да, — сказал он, мрачно кивнув, — Мэйсу придется давать показания на предварительном слушании дела.



966

Мы снова поднялись наверх. Я только хотел что-то сказать, как Пуаро жестом меня остановил:



967

— Не теперь, не теперь, друг мой! Мне необходимо подумать. Мои мысли сейчас в некотором беспорядке, а это совсем нехорошо.



968

Минут десять он сидел в абсолютной тишине, совершенно неподвижно. Лишь несколько раз выразительно двигал бровями, а его глаза постепенно становились все более зелеными. Наконец он глубоко вздохнул:



969

— Все хорошо. Тяжелый момент прошел. Теперь все приведено в порядок. Нельзя допускать неразберихи и путаницы! Дело еще не ясно — нет! Оно в высшей степени сложно и запутанно. Оно меня даже озадачивает. Меня, Эркюля Пуаро! Есть два очень важных факта.



970

— Какие же?



971

— Первый — какая вчера была погода. Это чрезвычайно важно.



972

— День был великолепный! Пуаро, вы смеетесь надо мной?!



973

— Нисколько! Термометр показывал восемьдесят градусов в тени. Не забывайте, друг мой! Это ключ ко всей загадке.



974

— А второй? — спросил я.



975

— Второй важный факт — это то, что мсье Инглторп носит очень странную одежду, очки и у него черная борода.



976

— Пуаро, я не могу поверить, что вы говорите серьезно.



977

— Абсолютно серьезно, друг мой.



978

— Но это же ребячество!



979

— Напротив, это чрезвычайно важно.



980

— А если, предположим, вердикт присяжных будет «преднамеренное убийство», в котором обвинят Алфреда Инглторпа? Что тогда случится с вашими теориями?



981

— Они останутся непоколебимыми, даже если двенадцать глупцов совершат ошибку! Но этого не произойдет. Прежде всего, деревенский суд присяжных не очень стремится взять на себя ответственность, да и мистер Инглторп практически занимает положение местного сквайра. К тому же, — спокойно добавил Пуаро, — я этого не допущу.



982

— Вы не допустите?!

— Нет. Не допущу!



983

Я смотрел на этого странного невысокого человека со смешанным чувством раздражения и удивления. Он был так потрясающе уверен в себе!



984

— О да, mon ami! — кивнул Пуаро, будто читая мои мысли. — Я сделаю то, что говорю. — Он поднялся и положил руку мне на плечо. Лицо его совершенно изменилось. В глазах появились слезы. — Видите ли, я все время думаю о бедной миссис Инглторп. Она не пользовалась особой любовью. Нет! Однако она была добра к нам, бельгийцам… Я перед ней в долгу.



985

Я хотел было его перебить, но Пуаро настойчиво продолжил:



986

— Разрешите мне закончить, Гастингс! Она никогда не простит мне, если я допущу, чтобы Алфред Инглторп, ее муж, был арестован теперь, когда мое слово может его спасти!



1

Метод определения сложности текста "по словарному запасу", конечно не конечная истина.

Но хочется иметь какой-то ориентир - пришлось написать 'прогу'.

До 1 учебные "адаптированные" тексты. Сложность выше 6 - не встречал.

Примеры:

Для начала, двуязычные книги сделанные w_cat:

"Новые приключения Великолепной Пятерки" [with w_cat] - 0,9

"Племянник чародея" [with W_cat] - 1,2

"Дом ста дорог" [with w_cat] - 1,3

"Этаж смерти" [with W_cat] - 1,9

И, для сравниния, просто известные книги:

Dorothy Edwards "My Naughty Little Sister" - 0,2

Oscar Wilde "The Canterville Ghost" - 0,9

Stevenson "Treasure island" - 2,0

Austen "Pride and Prejudice" - 2,0

Twain "The Adventures of Huckleberry Finn" - 2,0

William Somerset Maugham "Theatre" - 2,1

Oscar Wilde "The Picture of Dorian Gray" - 2,3

Stevenson "The Black Arrow" - 2,3

Twain "The Adventures of Tom Sawyer" - 2,4

William Somerset Maugham "The Moon and Sixpence" - 2,4

Charles Dickens "A Tale of Two Cities" - 3,2

Charles Dickens "The Adventures of Oliver Twist" - 3,3

Charles Dickens "Great Expectations" - 3,5

Charles Dickens "Dombey and Son" - 4,6

Sir Walter Scott "Ivanhoe" - 4,8

W_cat.



2

Мать (лат.).



3

Леди Баунтифул — персонаж пьесы Фаркера, XVII в., иронический тип дамы-благотворительницы. (Здесь и далее прим. перев.)



17

Ой-ой! (фр.)



18

Не сердитесь! (фр.)



19

Головная боль (фр.).



20

Проклятье! (фр.)



21

Коронер — следователь, ведущий дела о насильственной или скоропостижной смерти.



22

Тише! (фр.)



23

Виллам — искаженное от Уильяма.



24

Алле-гоп! (англ.)



25

Аман — первый министр персидского царя Артаксеркса III (358–338 гг. до н. э.). Из мести Аман хотел казнить Мардохея, приближенного царя, и для этой цели велел соорудить необычно высокую виселицу. Однако интрига Амана была раскрыта, и на этой виселице был повешен он сам.



26

Гром и молния! (фр.)



27

Ну и дела! (фр.)



28

Там! (фр.)



29

Мимо! (англ.)



30

Надо же! (фр.)



31

По Фаренгейту.









Главная | Контакты | Нашёл ошибку | Прислать материал | Добавить в избранное

Все материалы представлены для ознакомления и принадлежат их авторам.