Онлайн библиотека PLAM.RU


[987] Chapter VI. The Inquest

[988] In the interval before the inquest, Poirot was unfailing in his activity. Twice he was closeted with Mr. Wells. He also took long walks into the country. I rather resented his not taking me into his confidence, the more so as I could not in the least guess what he was driving at.

[989] It occurred to me that he might have been making inquiries at Raikes's farm; so, finding him out when I called at Leastways Cottage on Wednesday evening, I walked over there by the fields, hoping to meet him. But there was no sign of him, and I hesitated to go right up to the farm itself. As I walked away, I met an aged rustic, who leered at me cunningly.

[990] "You'm from the Hall[32], bain't you?" he asked.

[991] "Yes. I'm looking for a friend of mine whom I thought might have walked this way."

[992] "A little chap[33]? As waves his hands when he talks? One of them Belgies from the village?"

[993] "Yes," I said eagerly. "He has been here, then?"

[994] "Oh, ay, he's been here, right enough. More'n once too. Friend of yours, is he? Ah, you gentlemen from the Hall- you'n a pretty lot!" And he leered more jocosely than ever.

[995] "Why, do the gentlemen from the Hall come here often?" I asked, as carelessly as I could.

[996] He winked at me knowingly.

[997] "*ONE does, mister. Naming no names, mind. And a very liberal gentleman too! Oh, thank you, sir, I'm sure."

[998] I walked on sharply. Evelyn Howard had been right then, and I experienced a sharp twinge of disgust, as I thought of Alfred Inglethorp's liberality with another woman's money. Had that piquant gipsy face been at the bottom of the crime, or was it the baser mainspring of money? Probably a judicious mixture of both.

[999] On one point, Poirot seemed to have a curious obsession. He once or twice observed to me that he thought Dorcas must have made an error in fixing the time of the quarrel. He suggested to her repeatedly that it was 4.30, and not 4 o'clock when she had heard the voices.

[1000] But Dorcas was unshaken. Quite an hour, or even more, had elapsed between the time when she had heard the voices and 5 o'clock, when she had taken tea to her mistress.

[1001] The inquest was held on Friday at the Stylites Arms in the village. Poirot and I sat together, not being required to give evidence.

[1002] The preliminaries were gone through. The jury viewed the body, and John Cavendish gave evidence of identification.

Further questioned, he described his awakening in the early hours of the morning, and the circumstances of his mother's death.

[1003] The medical evidence was next taken. There was a breathless hush, and every eye was fixed on the famous London specialist, who was known to be one of the greatest authorities of the day on the subject of toxicology.

In a few brief words, he summed up the result of the post-mortem. Shorn of its medical phraseology and technicalities, it amounted to the fact that Mrs. Inglethorp had met her death as the result of strychnine poisoning. Judging from the quantity recovered, she must have taken not less than three-quarters of a grain of strychnine, but probably one grain or slightly over.

[1004] "Is it possible that she could have swallowed the poison by accident?" asked the Coroner.

[1005] "I should consider it very unlikely. Strychnine is not used for domestic purposes, as some poisons are, and there are restrictions placed on its sale."

[1006] "Does anything in your examination lead you to determine how the poison was administered?"

"No."

[1007] "You arrived at Styles before Dr. Wilkins, I believe?"

[1008] "That is so. The motor met me just outside the lodge gates, and I hurried there as fast as I could."

[1009] "Will you relate to us exactly what happened next?"

[1010] "I entered Mrs. Inglethorp's room. She was at that moment in a typical tetanic convulsion. She turned towards me, and gasped out: 'Alfred-Alfred--' "

[1011] "Could the strychnine have been administered in Mrs. Inglethorp's after-dinner coffee which was taken to her by her husband?"

[1012] "Possibly, but strychnine is a fairly rapid drug in its action. The symptoms appear from one to two hours after it has been swallowed. It is retarded under certain conditions, none of which, however, appear to have been present in this case. I presume Mrs. Inglethorp took the coffee after dinner about eight o'clock, whereas the symptoms did not manifest themselves until the early hours of the morning, which, on the face of it, points to the drug having been taken much later in the evening."

[1013] "Mrs. Inglethorp was in the habit of drinking a cup of coco in the middle of the night. Could the strychnine have been administered in that?"

[1014] "No, I myself took a sample of the coco remaining in the saucepan and had it analysed. There was no strychnine present."

[1015] I heard Poirot chuckle softly beside me.

[1016] "How did you know?" I whispered.

"Listen."

[1017] "I should say"-the doctor was continuing-"that I would have been considerably surprised at any other result."

"Why?"

[1018] "Simply because strychnine has an unusually bitter taste. It can be detected in a solution of 1 in 70,000, and can only be disguised by some strongly flavoured substance. Coco would be quite powerless to mask it."

[1019] One of the jury wanted to know if the same objection applied to coffee.

[1020] "No. Coffee has a bitter taste of its own which would probably cover the taste of strychnine."

[1021] "Then you consider it more likely that the drug was administered in the coffee, but that for some unknown reason its action was delayed."

[1022] "Yes, but, the cup being completely smashed, there is no possibility of analyzing its contents."

[1023] This concluded Dr. Bauerstein's evidence. Dr. Wilkins corroborated it on all points. Sounded as to the possibility of suicide, he repudiated it utterly. The deceased, he said, suffered from a weak heart, but otherwise enjoyed perfect health, and was of a cheerful and well-balanced disposition. She would be one of the last people to take her own life.

[1024] Lawrence Cavendish was next called. His evidence was quite unimportant, being a mere repetition of that of his brother. Just as he was about to step down, he paused, and said rather hesitatingly:

[1025] "I should like to make a suggestion if I may?"

[1026] He glanced deprecatingly at the Coroner, who replied briskly:

"Certainly, Mr. Cavendish, we are here to arrive at the truth of this matter, and welcome anything that may lead to further elucidation."

[1027] "It is just an idea of mine," explained Lawrence. "Of course I may be quite wrong, but it still seems to me that my mother's death might be accounted for by natural means."

[1028] "How do you make that out, Mr. Cavendish?"

[1029] "My mother, at the time of her death, and for some time before it, was taking a tonic containing strychnine."

[1030] "Ah!" said the Coroner.

[1031] The jury looked up, interested.

[1032] "I believe," continued Lawrence, "that there have been cases where the cumulative effect of a drug, administered for some time, has ended by causing death. Also, is it not possible that she may have taken an overdose of her medicine by accident?"

[1033] "This is the first we have heard of the deceased taking strychnine at the time of her death. We are much obliged to you, Mr. Cavendish."

[1034] Dr. Wilkins was recalled and ridiculed the idea.

[1035] "What Mr. Cavendish suggests is quite impossible. Any doctor would tell you the same. Strychnine is, in a certain sense, a cumulative poison, but it would be quite impossible for it to result in sudden death in this way. There would have to be a long period of chronic symptoms which would at once have attracted my attention. The whole thing is absurd."

[1036] "And the second suggestion? That Mrs. Inglethorp may have inadvertently taken an overdose?"

[1037] "Three, or even four doses, would not have resulted in death. Mrs. Inglethorp always had an extra large amount of medicine made up at a time, as she dealt with Coot's, the Cash Chemists in Tadminster. She would have had to take very nearly the whole bottle to account for the amount of strychnine found at the post-mortem."

[1038] "Then you consider that we may dismiss the tonic as not being in any way instrumental in causing her death?"

[1039] "Certainly. The supposition is ridiculous."

[1040] The same juryman who had interrupted before here suggested that the chemist who made up the medicine might have committed an error.

[1041] "That, of course, is always possible," replied the doctor.

[1042] But Dorcas, who was the next witness called, dispelled even that possibility. The medicine had not been newly made up. On the contrary, Mrs. Inglethorp had taken the last dose on the day of her death.

[1043] So the question of the tonic was finally abandoned, and the Coroner proceeded with his task. Having elicited from Dorcas how she had been awakened by the violent ringing of her mistress's bell, and had subsequently roused the household, he passed to the subject of the quarrel on the preceding afternoon.

[1044] Dorcas's evidence on this point was substantially what Poirot and I had already heard, so I will not repeat it here.

[1045] The next witness was Mary Cavendish. She stood very upright, and spoke in a low, clear, and perfectly composed voice. In answer to the Coroner's question, she told how, her alarm clock having aroused her at 4.30 as usual, she was dressing, when she was startled by the sound of something heavy falling.

[1046] "That would have been the table by the bed?" commented the Coroner.

[1047] "I opened my door," continued Mary, "and listened. In a few minutes a bell rang violently. Dorcas came running down and woke my husband, and we all went to my mother-in-law's room, but it was locked--"

[1048] The Coroner interrupted her.

"I really do not think we need trouble you further on that point. We know all that can be known of the subsequent happenings. But I should be obliged if you would tell us all you overheard of the quarrel the day before."

"I?"

[1049] There was a faint insolence in her voice. She raised her hand and adjusted the ruffle of lace at her neck, turning her head a little as she did so. And quite spontaneously the thought flashed across my mind: "She is gaining time!"

[1050] "Yes. I understand," continued the Coroner deliberately, "that you were sitting reading on the bench just outside the long window of the boudoir. That is so, is it not?"

[1051] This was news to me and glancing sideways at Poirot, I fancied that it was news to him as well.

[1052] There was the faintest pause, the mere hesitation of a moment, before she answered:

[1053] "Yes, that is so."

[1054] "And the boudoir window was open, was it not?"

[1055] Surely her face grew a little paler as she answered:

"Yes."

[1056] "Then you cannot have failed to hear the voices inside, especially as they were raised in anger. In fact, they would be more audible where you were than in the hall."

"Possibly."

[1057] "Will you repeat to us what you overheard of the quarrel?"

[1058] "I really do not remember hearing anything."

[1059] "Do you mean to say you did not hear voices?"

[1060] "Oh, yes, I heard the voices, but I did not hear what they said." A faint spot of colour came into her cheek. "I am not in the habit of listening to private conversations."

[1061] The Coroner persisted.

"And you remember nothing at all? *NOTHING, Mrs. Cavendish? Not one stray word or phrase to make you realize that it *WAS a private conversation?"

[1062] She paused, and seemed to reflect, still outwardly as calm as ever.

[1063] "Yes; I remember. Mrs. Inglethorp said something-I do not remember exactly what-about causing scandal between husband and wife."

[1064] "Ah!" the Coroner leant back satisfied. "That corresponds with what Dorcas heard. But excuse me, Mrs. Cavendish, although you realized it was a private conversation, you did not move away? You remained where you were?"

[1065] I caught the momentary gleam of her tawny eyes as she raised them. I felt certain that at that moment she would willingly have torn the little lawyer, with his insinuations, into pieces, but she replied quietly enough:

[1066] "No. I was very comfortable where I was. I fixed my mind on my book."

[1067] "And that is all you can tell us?"

[1068] "That is all."

[1069] The examination was over, though I doubted if the Coroner was entirely satisfied with it. I think he suspected that Mary Cavendish could tell more if she chose.

[1070] Amy Hill, shop assistant, was next called, and deposed to having sold a will form on the afternoon of the 17th to William Earl, under-gardener at Styles.

[1071] William Earl and Manning succeeded her, and testified to witnessing a document. Manning fixed the time at about 4.30, William was of the opinion that it was rather earlier.

[1072] Cynthia Murdoch came next. She had, however, little to tell. She had known nothing of the tragedy, until awakened by Mrs. Cavendish.

[1073] "You did not hear the table fall?"

[1074] "No. I was fast asleep."

[1075] The Coroner smiled.

"A good conscience makes a sound sleeper," he observed. "Thank you, Miss Murdoch, that is all."

[1076] "Miss Howard."

Miss Howard produced the letter written to her by Mrs. Inglethorp on the evening of the 17th. Poirot and I had, of course already seen it. It added nothing to our knowledge of the tragedy. The following is a facsimile:

[1077] STYLES COURT _ ESSEX hand written note: July 17th My_

dear Evelyn

Can we not bury the hachet? I have found it hard to forgive the things you said against my dear husband but I am an old woman amp; very fond of you

Yours affectionately,

Emily Inglethorpe

[1078] It was handed to the jury who scrutinized it attentively.

[1079] "I fear it does not help us much," said the Coroner, with a sigh. "There is no mention of any of the events of that afternoon."

[1080] "Plain as a pikestaff to me," said Miss Howard shortly. "It shows clearly enough that my poor old friend had just found out she'd been made a fool of!"

[1081] "It says nothing of the kind in the letter," the Coroner pointed out.

[1082] "No, because Emily never could bear to put herself in the wrong. But I know her. She wanted me back. But she wasn't going to own that I'd been right. She went round about. Most people do. Don't believe in it myself."

[1083] Mr. Wells smiled faintly. So, I noticed, did several of the jury. Miss Howard was obviously quite a public character.

[1084] "Anyway, all this tomfoolery is a great waste of time," continued the lady, glancing up and down the jury disparagingly. "Talk-talk-talk! When all the time we know perfectly well--"

[1085] The Coroner interrupted her in an agony of apprehension:

"Thank you, Miss Howard, that is all."

[1086] I fancy he breathed a sigh of relief when she complied.

[1087] Then came the sensation of the day. The Coroner called Albert Mace, chemist's assistant.

[1088] It was our agitated young man of the pale face. In answer to the Coroner's questions, he explained that he was a qualified pharmacist, but had only recently come to this particular shop, as the assistant formerly there had just been called up for the army.

[1089] These preliminaries completed, the Coroner proceeded to business.

[1090] "Mr. Mace, have you lately sold strychnine to any unauthorized person?"

"Yes, sir."

[1091] "When was this?"

[1092] "Last Monday night."

[1093] "Monday? Not Tuesday?"

[1094] "No, sir, Monday, the 16th."

[1095] "Will you tell us to whom you sold it?"

[1096] You could have heard a pin drop.

[1097] "Yes, sir. It was to Mr. Inglethorp."

[1098] Every eye turned simultaneously to where Alfred Inglethorp was sitting, impassive and wooden. He started slightly, as the damning words fell from the young man's lips. I half thought he was going to rise from his chair, but he remained seated, although a remarkably well acted expression of astonishment rose on his face.

[1099] "You are sure of what you say?" asked the Coroner sternly.

[1100] "Quite sure, sir."

[1101] "Are you in the habit of selling strychnine indiscriminately over the counter?"

[1102] The wretched young man wilted visibly under the Coroner's frown.

[1103] "Oh, no, sir-of course not. But, seeing it was Mr. Inglethorp of the Hall, I thought there was no harm in it. He said it was to poison a dog."

[1104] Inwardly I sympathized. It was only human nature to endeavour to please "The Hall"-especially when it might result in custom being transferred from Coot's to the local establishment.

[1105] "Is it not customary for anyone purchasing poison to sign a book?"

[1106] "Yes, sir, Mr. Inglethorp did so."

[1107] "Have you got the book here?"

"Yes, sir."

[1108] It was produced; and, with a few words of stern censure, the Coroner dismissed the wretched Mr. Mace.

[1109] Then, amidst a breathless silence, Alfred Inglethorp was called. Did he realize, I wondered, how closely the halter was being drawn around his neck?

[1110] The Coroner went straight to the point.

"On Monday evening last, did you purchase strychnine for the purpose of poisoning a dog?"

[1111] Inglethorp replied with perfect calmness:

"No, I did not. There is no dog at Styles, except an outdoor sheepdog, which is in perfect health."

[1112] "You deny absolutely having purchased strychnine from Albert Mace on Monday last?"

"I do."

[1113] "Do you also deny *THIS?"

[1114] The Coroner handed him the register in which his signature was inscribed.

[1115] "Certainly I do. The hand-writing is quite different from mine. I will show you."

[1116] He took an old envelope out of his pocket, and wrote his name on it, handing it to the jury. It was certainly utterly dissimilar.

[1117] "Then what is your explanation of Mr. Mace's statement?"

[1118] Alfred Inglethorp replied imperturbably:

"Mr. Mace must have been mistaken."

[1119] The Coroner hesitated for a moment, and then said:

[1120] "Mr. Inglethorp, as a mere matter of form, would you mind telling us where you were on the evening of Monday, July 16th?"

[1121] "Really-I can't remember."

[1122] "That is absurd, Mr. Inglethorp," said the Coroner sharply. "Think again."

[1123] Inglethorp shook his head.

[1124] "I cannot tell you. I have an idea that I was out walking."

[1125] "In what direction?"

[1126] "I really can't remember."

[1127] The Coroner's face grew graver.

[1128] "Were you in company with anyone?"

"No."

[1129] "Did you meet anyone on your walk?"

"No."

[1130] "That is a pity," said the Coroner dryly. "I am to take it then that you decline to say where you were at the time that Mr. Mace positively recognized you as entering the shop to purchase strychnine?"

[1131] "If you like to take it that way, yes."

[1132] "Be careful, Mr. Inglethorp."

[1133] Poirot was fidgeting nervously.

"Sacre!" he murmured. "Does this imbecile of a man *WANT to be arrested?"

[1134] Inglethorp was indeed creating a bad impression. His futile denials would not have convinced a child. The Coroner, however, passed briskly to the next point, and Poirot drew a deep breath of relief.

[1135] "You had a discussion with your wife on Tuesday afternoon?"

[1136] "Pardon me," interrupted Alfred Inglethorp, "you have been misinformed. I had no quarrel with my dear wife. The whole story is absolutely untrue. I was absent from the house the entire afternoon."

[1137] "Have you anyone who can testify to that?"

[1138] "You have my word," said Inglethorp haughtily.

[1139] The Coroner did not trouble to reply.

"There are two witnesses who will swear to having heard your disagreement with Mrs. Inglethorp."

[1140] "Those witnesses were mistaken."

[1141] I was puzzled. The man spoke with such quiet assurance that I was staggered. I looked at Poirot. There was an expression of exultation on his face which I could not understand. Was he at last convinced of Alfred Inglethorp's guilt?

[1142] "Mr. Inglethorp," said the Coroner, "you have heard your wife's dying words repeated here. Can you explain them in any way?"

[1143] "Certainly I can."

"You can?"

[1144] "It seems to me very simple. The room was dimly lighted. Dr. Bauerstein is much of my height and build, and, like me, wears a beard. In the dim light, and suffering as she was, my poor wife mistook him for me."

[1145] "Ah!" murmured Poirot to himself. "But it is an idea, that!"

[1146] "You think it is true?" I whispered.

[1147] "I do not say that. But it is truly an ingenious supposition."

[1148] "You read my wife's last words as an accusation"-Inglethorp was continuing-"they were, on the contrary, an appeal to me."

[1149] The Coroner reflected a moment, then he said:

[1150] "I believe, Mr. Inglethorp, that you yourself poured out the coffee, and took it to your wife that evening?"

[1151] "I poured it out, yes. But I did not take it to her. I meant to do so, but I was told that a friend was at the hall door, so I laid down the coffee on the hall table. When I came through the hall again a few minutes later, it was gone."

[1152] This statement might, or might not, be true, but it did not seem to me to improve matters much for Inglethorp. In any case, he had had ample time to introduce the poison.

[1153] At that point, Poirot nudged me gently, indicating two men who were sitting together near the door. One was a little, sharp, dark, ferret-faced man, the other was tall and fair.

[1154] I questioned Poirot mutely. He put his lips to my ear.

[1155] "Do you know who that little man is?"

[1156] I shook my head.

[1157] "That is Detective Inspector James Japp of Scotland Yard- Jimmy Japp. The other man is from Scotland Yard too. Things are moving quickly, my friend."

[1158] I stared at the two men intently. There was certainly nothing of the policeman about them. I should never have suspected them of being official personages.

[1159] I was still staring, when I was startled and recalled by the verdict being given:

[1160] "Wilful Murder against some person or persons unknown."


Примечания:



9

— О да! Полагаю, вы знаете, что она снова вышла замуж.



10

Боюсь, я слишком явно выразил удивление. Миссис Кавендиш, какой я ее помнил, вышла замуж за отца Джона — в то время вдовца с двумя сыновьями. Тогда она была красивой женщиной средних лет. Теперь ей никак не могло быть меньше семидесяти. Я запомнил ее энергичной, доминирующей личностью, несколько чрезмерно увлеченной благотворительностью и подобного рода общественной деятельностью. Миссис Кавендиш обожала открывать благотворительные базары и вообще изображать Lady Bountiful. Она действительно была щедрой женщиной, да и сама обладала значительным состоянием.



11

Загородное имение Стайлз-Корт мистер Кавендиш приобрел в первые годы их супружества. Он полностью находился под влиянием жены и, умирая, оставил ей в пожизненное пользование не только имение, но и большую часть доходов, что было явно несправедливо по отношению к двум его сыновьям. Однако мачеха всегда была добра и щедра к ним, да и мальчики в момент женитьбы их отца были еще так малы, что считали ее своей матерью.



98

Вечер прошел довольно приятно, а ночью мне снилась загадочная Мэри Кавендиш.



99

Следующий день выдался солнечным, ярким, и я был полон чудесных ожиданий.



100

Я не видел миссис Кавендиш до ленча, во время которого она предложила мне отправиться на прогулку. Мы чудесно провели время, бродя по лесу, и вернулись в дом около пяти часов.



101

Как только мы вошли в большой холл, Джон сразу потащил нас обоих в курительную комнату. По его лицу я понял, что произошло нечто неладное. Мы последовали за ним, и он закрыл за нами дверь.



102

— Послушай, Мэри, — нетерпеливо произнес Джон, — произошло черт знает что!.. Эви поскандалила с Алфредом Инглторпом и теперь уходит.



103

— Эви? Уходит?



104

Джон мрачно кивнул:



105

— Да. Видишь ли, она пошла к матери и… О-о! Вот и сама Эви.



106

Вошла мисс Ховард. Губы ее были сурово сжаты; в руках она несла небольшой чемодан. Эви выглядела возбужденной, решительной и готовой защищаться.



107

— Во всяком случае, я сказала все, что думала! — взорвалась она при виде нас.



108

— Моя дорогая Эвлин! — воскликнула миссис Кавендиш. — Этого не может быть!



109

Мисс Ховард мрачно кивнула:



110

— Это правда. Боюсь, я наговорила Эмили таких вещей, что она их не забудет и скоро не простит. Неважно, если мои слова не очень глубоко запали. С нее как с гуся вода! Только я сказала ей прямо: «Вы старая женщина, Эмили, а уж недаром говорится: нет большего дурака, чем старый дурак! Ведь Алфред моложе вас на целых двадцать лет, так что не обманывайте себя, почему он на вас женился. Деньги! Так что не допускайте, чтобы у него было много денег! У фермера Рэйкса очень хорошенькая молодая жена. Вы бы спросили у вашего Алфреда, сколько времени он там проводит». Она очень рассердилась. Понятное дело! А я добавила: «Нравится вам это или нет, только я вас предупреждаю: этот тип скорее убьет вас в вашей же кровати, чем посмотрит на вас! Он мерзавец! Можете мне говорить все, что хотите, но запомните мои слова: он негодяй и мерзавец!»



111

— И что она ответила?



112

Мисс Ховард скорчила в высшей степени выразительную гримасу:



113

— «Милый Алфред… дорогой Алфред… Злая клевета… злые женщины… которые обвиняют моего дорогого мужа…» Чем скорее я уйду из этого дома, тем лучше. Так что я ухожу!



114

— Но… не сейчас…



115

— Немедленно!



116

Минуту мы сидели и во все глаза смотрели на нее. Джон Кавендиш, убедившись в том, что его уговоры бесполезны, отправился посмотреть расписание поездов. Его жена пошла за ним, бормоча, что надо бы уговорить миссис Инглторп изменить ее решение.



987

Глава 6

Дознание



988

Вплоть до того дня, на который было назначено дознание, Пуаро неустанно действовал: дважды он о чем-то совещался с мистером Уэллсом за закрытой дверью и постоянно совершал долгие прогулки по округе. Меня обижало, что он не был со мной откровенен. Между тем я никак не мог понять, к чему он клонит.



989

Мне представилось, что он, быть может, старается разузнать что-нибудь на ферме Рэйкса. Поэтому в среду вечером, не застав его в «Листуэй коттедж», я отправился через поля на ферму, надеясь встретить Пуаро там. Однако его не было видно. Я заколебался, стоит ли мне заходить на ферму, и пошел обратно. По дороге я встретил престарелого крестьянина, который посмотрел на меня, хитро прищурившись.



990

— Вы, видать, из Холла, верно? — Глаза старика лукаво блестели.



991

— Да. Ищу моего друга. По-моему, он мог пройти этой дорогой.



992

— Невысокий такой джент? Он еще, когда говорит, здорово руками размахивает, верно? Ну да! Как его там?… Бельгиец из деревни?



993

— Да, — нетерпеливо произнес я. — Значит, он был здесь?



994

— Ну как же! Был. И не один раз. Ваш друг, да? А-а, вы, дженты из Холла!.. Все вы хороши! — Он ухмыльнулся еще лукавее.



995

— А что, джентльмены из Холла часто сюда приходят? — поинтересовался я как можно более безразличным тоном.



996

Старик понимающе мне подмигнул:



997

— Один приходит часто, мистер! Не будем говорить кто… Очень щедрый джент! О, спасибо, сэр! Премного благодарен, сэр!



998

Я быстро пошел вперед. Значит, Эвлин Ховард права! Я ощутил прилив отвращения, подумав о щедрости Алфреда Инглторпа, сорившего деньгами старой женщины. Было ли в основе преступления пикантное цыганское личико или стремление завладеть деньгами? Скорее всего, отвратительная смесь того и другого!



999

У Пуаро, похоже, появилась навязчивая мысль. Он уже несколько раз говорил мне, что, по его мнению, Доркас допускает ошибку, называя время ссоры. Снова и снова Пуаро повторял ей, что скандал, скорее всего, произошел в 4.30, а не в 4 часа.



1000

Однако женщина непоколебимо продолжала утверждать, что между тем, как она слышала голоса, и временем, когда отнесла чай своей госпоже, прошел час, а может, и больше.



1001

Дознание проходило в пятницу в деревне, в «Стайлз-Армс». Мы с Пуаро сидели рядом. Свидетельских показаний от нас не требовалось.



1002

Подготовка к дознанию закончилась: присяжные осмотрели тело покойной, а Джон Кавендиш его опознал. Затем он описал обстоятельства смерти матери и ответил на вопросы.



1003

Потом пошли медицинские показания. Все взгляды были прикованы к знаменитому лондонскому специалисту, который, как известно, считался одним из величайших авторитетов в области токсикологии. Его слушали в полнейшей тишине, затаив дыхание. В нескольких словах он суммировал результаты вскрытия. Его свидетельство, освобожденное от медицинской терминологии и сложных специальных названий, сводилось к тому, что смерть миссис Инглторп наступила в результате отравления стрихнином. Судя по количеству яда, обнаруженного при вскрытии, миссис Инглторп, должно быть, получила не менее трех четвертей грана стрихнина, а может быть, целый гран или даже чуть больше.



1004

— Возможно ли, что она проглотила яд случайно? — спросил коронер.



1005

— Я считаю это крайне маловероятным. В хозяйственных целях стрихнин не используется, и на его продажу существует ограничение.



1006

— Что-нибудь в вашем обследовании дает возможность определить, каким образом яд попал к жертве?

— Нет.



1007

— Как мне известно, вы прибыли в Стайлз-Корт раньше доктора Уилкинса?



1008

— Да, это так. Я встретил в воротах машину, отправившуюся за доктором, и поспешил в дом.



1009

— Расскажите, что произошло дальше.



1010

— Я вбежал в комнату миссис Инглторп. Она лежала на кровати, и все ее тело сотрясали типичные сильнейшие конвульсии. Она повернулась ко мне и, задыхаясь, произнесла: «Алфред… Алфред!..»



1011

— Мог стрихнин находиться в чашке кофе, которую ей отнес муж?



1012

— Возможно, однако стрихнин — яд довольно быстродействующий. Симптомы отравления появляются через час-два после того, как он попадает в организм. При определенных обстоятельствах его действие может быть замедлено, но в данном случае они не имели места. Как я полагаю, миссис Инглторп выпила кофе после обеда, часов в восемь вечера. Между тем симптомы не проявлялись до раннего утра, а это говорит о том, что яд был выпит значительно позже.



1013

— Миссис Инглторп имела привычку в полночь выпивать чашку какао. Мог в нем содержаться стрихнин?



1014

— Нет, я взял на анализ какао, оставшееся в блюдечке. Он показал, что стрихнина там не было.



1015

Рядом со мной Пуаро тихонько хмыкнул.



1016

— Вы что-то знаете? — прошептал я.

— Слушайте!



1017

— Надо сказать, — продолжал доктор, — я был бы немало удивлен другим результатом.

— Почему?



1018

— Стрихнин обладает очень горьким вкусом. Его можно распознать в растворе один к семидесяти тысячам, поэтому скрыть стрихнин может только что-нибудь тоже сильно горькое. Какао для этого не подходит.



1019

Один из присяжных пожелал узнать, относится ли это и к кофе.



1020

— Нет. Вот как раз кофе имеет горький вкус, который способен скрыть наличие стрихнина.



1021

— Значит, вы считаете более вероятным, что яд оказался в кофе, но по каким-то неизвестным причинам его действие задержалось?



1022

— Да, но чашка из-под кофе была полностью раздавлена, так что провести анализ ее содержимого не представилось возможным.



1023

На этом показания доктора Бауэрштейна закончились. Выступивший за ним доктор Уилкинс подтвердил сказанное коллегой. Он категорически отверг предположение о возможном самоубийстве, заявив, что, хотя у миссис Инглторп и было слабое сердце, в остальном он находил ее абсолютно здоровой и обладающей жизнерадостным, уравновешенным характером. Такие люди не кончают жизнь самоубийством.



1024

Следующим был приглашен Лоуренс Кавендиш. Его показания не внесли ничего нового, так как, в сущности, он повторил рассказ брата. Уже собираясь встать и уйти, Лоуренс вдруг задержался и, несколько запинаясь, обратился к коронеру:



1025

— Могу я высказать предположение?



1026

— Разумеется, мистер Кавендиш, — поспешно ответил тот. — Мы здесь для того, чтобы выяснить правду, и с благодарностью примем любое предположение, которое могло бы способствовать объяснению случившегося и установлению истины.



1027

— Это просто моя идея, — заявил Лоуренс. — Разумеется, я могу ошибаться, но мне все-таки кажется возможным, что смерть моей матери не была насильственной.



1028

— Почему вы пришли к такому выводу, мистер Кавендиш?



1029

— Моя мать в день своей смерти и какое-то время до этого принимала тонизирующее средство, содержащее стрихнин.



1030

— О-о! — многозначительно произнес коронер.



1031

Присяжные, казалось, заинтересовались.



1032

— По-моему, — продолжал Лоуренс, — были случаи, когда накопительный эффект лекарства, принимаемого в течение какого-то времени, был причиной смертельного исхода. Не кажется ли вам, что она могла случайно принять слишком большую дозу?



1033

— Мы впервые слышим о том, что умершая принимала лекарство, содержащее стрихнин, в день своей смерти. Мы вам очень признательны, мистер Кавендиш.



1034

Вызванный повторно доктор Уилкинс высмеял его предположение:



1035

— Оно абсолютно невероятно. Любой доктор скажет вам то же самое. Стрихнин в определенном смысле яд кумулятивный, но он не может привести к подобной внезапной смерти. Ей предшествовал бы длинный период хронических симптомов, которые сразу же привлекли бы мое внимание. Это абсурдно.



1036

— А как вы оцениваете второе предположение, будто миссис Инглторп могла случайно принять большую дозу лекарства?



1037

— Три или четыре дозы не привели бы к смертельному исходу. У миссис Инглторп всегда было большое количество этого лекарства, которое она заказывала в Тэдминстере в аптеке «Кут». Однако ей пришлось бы принять почти все содержимое бутылки, чтобы это соответствовало количеству стрихнина, обнаруженному при вскрытии.



1038

— В таком случае мы должны отказаться от версии с тонизирующим, так как оно не могло послужить причиной смерти миссис Инглторп?



1039

— Безусловно. Такое предположение невероятно!



1040

Присяжный, уже задававший вопрос о кофе, высказался, что мог совершить ошибку аптекарь, приготовивший лекарство.



1041

— Это, разумеется, всегда возможно, — ответил доктор.



1042

Однако и эта версия оказалась несостоятельной и была полностью развеяна показаниями Доркас. По ее словам, лекарство было приготовлено довольно давно и ее госпожа в день своей смерти приняла последнюю дозу.



1043

Таким образом, вопрос о тонизирующем был исключен окончательно, и коронер продолжал допрос. Выслушав рассказ Доркас о том, как она была разбужена громким звоном колокольчика своей госпожи и, соответственно, подняла всех на ноги, коронер перешел к вопросу о ссоре, произошедшей после полудня.



1044

Показания Доркас по этому вопросу были в основном те же, что мы с Пуаро слышали раньше, поэтому я не стану их повторять.



1045

Следующим свидетелем была Мэри Кавендиш.

Она держалась очень прямо и говорила четким, спокойным голосом. Мэри сообщила, что будильник поднял ее, как обычно, в 4.30 утра. Она одевалась, когда ее напугал неожиданный грохот, как будто упало что-то тяжелое.



1046

— Очевидно, это был столик, стоявший возле кровати, — заметил коронер.



1047

— Я открыла дверь, — продолжала Мэри, — и прислушалась. Через несколько минут неистово зазвонил колокольчик. Потом прибежала Доркас, разбудила моего мужа, и мы все поспешили в комнату моей свекрови, но дверь оказалась заперта.



1048

— Полагаю, нам не следует больше беспокоить вас по этому вопросу. О последовавших событиях нам известно все, что можно было бы узнать, но я был бы вам признателен, если бы вы рассказали нам подробнее, что вы слышали из ссоры, произошедшей накануне.

— Я?!



1049

В ее голосе послышалось едва уловимое высокомерие. Мэри подняла руку и, слегка повернув голову, поправила кружевную рюшку у шеи. В голове у меня невольно мелькнула мысль: «Она старается выиграть время».



1050

— Да. Как мне известно, — настойчиво сказал коронер, — вы вышли подышать воздухом и сидели с книгой на скамье как раз под французским окном будуара. Не так ли?



1051

Для меня это было новостью, и, взглянув на Пуаро, я понял, что для него тоже.



1052

Последовала короткая пауза — видимо, Мэри заколебалась, прежде чем ответить.



1053

— Да, это так, — наконец признала она.



1054

— И окно будуара было открыто, не так ли?



1055

— Да, — снова подтвердила она и чуть побледнела.



1056

— В таком случае вы не могли не слышать голосов, раздававшихся в комнате, тем более что люди были сердиты и разговор шел на повышенных тонах. Собственно говоря, вам все было слышно гораздо лучше, чем если бы вы находились в холле.

— Возможно.



1057

— Не повторите ли для всех нас то, что вы услышали?



1058

— Право, не помню, чтобы я что-то слышала.



1059

— Вы хотите сказать, что не слышали голосов?



1060

— О, голоса я, конечно, слышала, но не разобрала, что именно говорилось. — Слабый румянец окрасил ее щеки. — Я не имею привычки слушать личные разговоры.



1061

— И вы решительно ничего не помните? — продолжал настаивать коронер. — Ничего, миссис Кавендиш? Ни одного слова или фразы, из которых вы поняли, что разговор был личный?



1062

Мэри помолчала, будто обдумывая ответ. Внешне она оставалась спокойной, как всегда.



1063

— Да, я помню, миссис Инглторп сказала что-то… не могу припомнить, что именно, относительно возможности скандала между мужем и женой.



1064

— О! — Коронер, довольный, откинулся на спинку кресла. — Это соответствует тому, что слышала Доркас. Но, извините меня, миссис Кавендиш, поняв, что разговор личный, вы все-таки не ушли? Остались на месте?



1065

Я уловил мгновенный блеск рыжевато-коричневых глаз Мэри и подумал, что в этот момент она с удовольствием разорвала бы коронера на части за его намеки.



1066

— Да. Мне было удобно на моем месте, — спокойно ответила она. — Я сосредоточилась на книге.



1067

— И это все, что вы можете нам сказать?



1068

— Да, все.



1069

Больше коронер ни о чем ее не спросил, хотя я сомневаюсь, что он был полностью удовлетворен. По-моему, коронер подозревал, что миссис Кавендиш могла бы сказать больше, если бы захотела.



1070

Затем для дачи показаний была приглашена Эми Хилл, младший продавец магазина. Она сообщила, что 17 июля после полудня продала бланк завещания Уильяму Ёрлу, младшему садовнику Стайлз-Корт.



1071

Вызванные за ней садовники Мэннинг и Уильям Ёрл сообщили, что поставили свои подписи под завещанием. Мэннинг утверждал, что это произошло в 4.30, но, по мнению Уильяма Ёрла, все происходило раньше.



1072

Вслед за садовниками показания давала Цинтия Мёрдок. Однако она мало что могла сообщить, так как ничего не знала о трагедии, пока ее не разбудила миссис Кавендиш.



1073

— Вы не слышали, как упал стол?



1074

— Нет. Я крепко спала.



1075

Коронер улыбнулся:

— Как говорится: «У кого совесть чиста, тот крепко спит!» Благодарю вас, мисс Мёрдок. Это все.



1076

— Мисс Ховард!

Мисс Ховард начала с того, что предъявила письмо, которое мисс Инглторп написала ей семнадцатого вечером. Мы с Пуаро уже видели его раньше. К сожалению, оно ничего не прибавило к нашим сведениям о трагедии. Привожу его факсимиле.



1077

17 июля

Стайлз Корт Эссекс

Дорогая Эвелин, конечно, трудно забыть все, что Вы наговорили тогда о моем любимом муже, но я стара и очень привязана к Вам, поэтому мне бы хотелось поскорее восстановить наши былые отношения.

С наилучшими пожеланиями — Эмили Инглторп.



1078

Письмо передали присяжным, которые внимательно его изучили.



1079

— Боюсь, оно не особенно нам поможет, — вздохнув, сказал коронер. — В нем не упоминается ни о каком событии, произошедшем после полудня.



1080

— По мне, так все ясно как день! — резко возразила мисс Ховард. — Письмо свидетельствует о том, что моему бедному старому другу только что стало известно, как ее одурачили!



1081

— Ни о чем таком в письме не говорится, — заметил коронер.



1082

— Не говорится потому, что Эмили никогда не могла признать себя неправой. Но я-то ее знаю! Она хотела, чтобы я вернулась, но не пожелала признать, что я была права. Как большинство людей, Эмили ходила вокруг да около. Никто не хочет признавать себя неправым. Я тоже.



1083

Мистер Уэллс слегка улыбнулся. Его примеру, как я заметил, последовали многие присяжные. Мисс Ховард явно произвела благоприятное впечатление.



1084

— Как бы то ни было, все это сплошная болтовня и напрасная трата времени, — продолжила леди, пренебрежительно оглядев присяжных. — Говорим… говорим… говорим… хотя прекрасно знаем…



1085

— Благодарю вас, мисс Ховард. Это все, — перебил ее коронер, мучимый предчувствием того, что она скажет дальше.



1086

Мне показалось, что он облегченно вздохнул, когда она молча подчинилась.



1087

Затем случилась сенсация, когда коронер пригласил Алберта Мэйса, ассистента аптекаря.



1088

Это был уже знакомый мне молодой человек, бледный и возбужденный, который прибегал к Пуаро. Он сообщил, что является дипломированным фармацевтом и лишь недавно поступил на службу в эту аптеку, заняв место помощника аптекаря, призванного в армию.



1089

Покончив с необходимыми формальностями, коронер приступил к делу:



1090

— Мистер Мэйс, вы продавали стрихнин какому-нибудь несанкционированному лицу?

— Да, сэр.



1091

— Когда это было?



1092

— В последний понедельник вечером.



1093

— В понедельник? Не во вторник?



1094

— Нет, сэр. В понедельник, шестнадцатого числа.



1095

— Вы помните, кому продали стрихнин?



1096

В зале наступила такая тишина, что упади на пол иголка — было бы слышно!



1097

— Да, сэр. Мистеру Инглторпу.



1098

Все взгляды одновременно обратились туда, где совершенно неподвижно и без всякого выражения на лице сидел Алфред Инглторп. Однако он слегка вздрогнул, услышав обличительные слова из уст молодого человека. Я даже подумал, что он вскочит с места, но Инглторп продолжал сидеть, а на его лице появилось прекрасно разыгранное удивление.



1099

— Вы уверены в том, что говорите? — строго спросил коронер.



1100

— Вполне уверен, сэр.



1101

— Это в ваших правилах — продавать стрихнин без разбора, кому попало?



1102

Несчастный молодой человек совершенно сник под неодобрительным взглядом коронера:



1103

— О нет, сэр… Конечно, нет! Но… узнав мистера Инглторпа из Холла, я решил, что никакой беды в этом не будет. Он объяснил, будто стрихнин ему нужен, чтобы отравить собаку.



1104

В душе я сочувствовал Мэйсу. Так естественно — постараться угодить обитателям Холла, особенно если это приведет к тому, что они оставят «Кут» и станут постоянными клиентами местной аптеки.



1105

— Существует правило, — продолжал коронер, — по которому тот, кто приобретает яд, должен расписаться в специальной регистрационной книге, правильно?



1106

— Да, сэр. Мистер Инглторп так и поступил.



1107

— Регистрационная книга при вас?

— Да, сэр.



1108

Книга регистраций была предъявлена, и, сделав короткий, но строгий выговор, коронер отпустил несчастного Мэйса.



1109

Затем в абсолютной тишине — все будто затаили дыхание — он вызвал Алфреда Инглторпа. «Интересно, — подумал я, — понимает ли этот тип, как туго затягивается петля вокруг его шеи?»



1110

— Вы покупали в понедельник вечером стрихнин, чтобы отравить собаку? — прямо спросил коронер.



1111

— Нет, сэр, — спокойно ответил мистер Инглторп. — Не покупал. В Стайлз-Корт нет собак, кроме дворовой овчарки, но она совершенно здорова.



1112

— Вы категорически отрицаете, что в последний понедельник покупали у Алберта Мэйса стрихнин?

— Да, отрицаю.



1113

— А это вы тоже отрицаете?



1114

Коронер протянул ему аптекарскую регистрационную книгу, где стояла подпись покупателя.



1115

— Разумеется, отрицаю. Почерк совершенно не мой. Я сейчас покажу.



1116

Он вынул из кармана старый конверт и, расписавшись на нем, передал присяжным. Почерк был явно другой.



1117

— В таком случае как вы можете объяснить показания мистера Мэйса?



1118

— Мистер Мэйс ошибся, — невозмутимо заявил Алфред Инглторп.



1119

Мгновение коронер, казалось, колебался.



1120

— Мистер Инглторп, — наконец сказал он, — в таком случае (это простая формальность) не скажете ли нам, где вы были вечером в понедельник, шестнадцатого июля?



1121

— Право… я не могу припомнить.



1122

— Это нонсенс, мистер Инглторп! — резко произнес коронер. — Подумайте хорошенько!



1123

Инглторп покачал головой:



1124

— Не могу сказать. Кажется, прогуливался.



1125

— В каком направлении?



1126

— Я в самом деле не могу вспомнить.



1127

Лицо коронера помрачнело.



1128

— Кто-нибудь был с вами?

— Нет.



1129

— Вы встретили кого-нибудь во время вашей прогулки?

— Нет.



1130

— Очень жаль, — сухо отрезал коронер. — Как я понимаю, вы отказываетесь сообщить, где находились в то время, когда мистер Мэйс, определенно узнав вас в аптеке, продал вам стрихнин.



1131

— Да, отказываюсь, если вам угодно так понимать.



1132

— Осторожно, мистер Инглторп! — воскликнул коронер.



1133

— Sacre! — пробормотал Пуаро, нервно пошевелившись на стуле. — Этот безумец хочет, чтобы его арестовали?



1134

В самом деле, впечатление о мистере Инглторпе складывалось плохое. Его тщетные отрицания не могли убедить даже ребенка. Между тем коронер быстро перешел к другому вопросу, и Пуаро облегченно вздохнул.



1135

— У вас произошла ссора с вашей женой во вторник после полудня?



1136

— Извините, — перебил Алфред Инглторп, — вас неверно информировали. Я не ссорился с моей дорогой женой. Эта история — чистая выдумка. После полудня меня вообще не было дома.



1137

— Кто-нибудь может это подтвердить?



1138

— Разве моего слова не достаточно? — надменно отреагировал Инглторп.



1139

— Существуют два свидетеля, которые клянутся, что слышали вашу ссору с миссис Инглторп.



1140

— Они ошибаются.



1141

Я был озадачен. Этот человек говорил с удивительной уверенностью. У меня возникли сомнения, и я посмотрел на Пуаро. На лице моего друга было такое выражение, какого я не мог понять. Значит ли это, что он наконец убедился в виновности Алфреда Инглторпа?



1142

— Мистер Инглторп, — продолжил коронер, — вы слышали, как здесь повторялись слова, сказанные вашей умирающей женой. Можете ли вы каким-нибудь образом их объяснить?



1143

— Безусловно.

— Можете?



1144

— Мне кажется, все очень просто. Комната была слабо освещена. Доктор Бауэрштейн почти моего роста и сложения, как и я, он носит бороду. В тусклом освещении, к тому же испытывая ужасные страдания, моя бедная жена приняла его за меня.



1145

— О! — пробормотал Пуаро. — Это идея!



1146

— Вы думаете, это правда? — прошептал я.



1147

— Я этого не говорю. Однако предположение поистине оригинальное!



1148

— Вы поняли последние слова моей жены как осуждение, — продолжал Инглторп, — на самом же деле она, напротив, взывала ко мне.



1149

Коронер молча размышлял.



1150

— Полагаю, — наконец сказал он, — в тот вечер вы сами налили кофе и отнесли его жене?



1151

— Да, я налил кофе, однако не отнес его. Я намеревался это сделать, но мне сказали, что пришел мой друг и ждет меня у двери холла. Я поставил чашку с кофе на столик в холле. Когда через несколько минут вернулся, кофе там не было.



1152

Это заявление Инглторпа могло быть правдивым или нет, однако мне не показалось, что оно улучшило его положение. Во всяком случае, у него было достаточно времени, чтобы всыпать яд.



1153

В этот момент Пуаро тихонько толкнул меня локтем, обращая мое внимание на двоих мужчин, сидевших возле двери. Один из них был невысокого роста, темноволосый, с лицом, чем-то напоминающим хорька; другой — высокий и светловолосый.



1154

Я вопросительно посмотрел на моего друга.



1155

— Знаете, кто этот маленький человек? — прошептал он мне на ухо.



1156

Я покачал головой.



1157

— Это инспектор криминальной полиции Джеймс Джепп из Скотленд-Ярда. Другой — тоже оттуда. Все продвигается быстро, друг мой!



1158

Я внимательно посмотрел на приезжих. Оба они совсем не походили на полицейских. Никогда не подумал бы, что это официальные лица.



1159

Я все еще продолжал смотреть на них, когда, вздрогнув от неожиданности, услышал вердикт:



1160

— Преднамеренное убийство, совершенное неизвестным лицом или несколькими лицами.



3

Леди Баунтифул — персонаж пьесы Фаркера, XVII в., иронический тип дамы-благотворительницы. (Здесь и далее прим. перев.)



32

Холл — усадьба, помещичий дом (англ.).



33

Джент — джентльмен (разг. англ.).









Главная | Контакты | Нашёл ошибку | Прислать материал | Добавить в избранное

Все материалы представлены для ознакомления и принадлежат их авторам.